Свако је читање ново читање, то зна сваки ваљан читалац. Јер, као што се не може два пута изговорити иста реченица или као што се, по Хераклиту, не може два пута закорачити у исту ријеку, тако се ни књижевно дјело не може два пута једнако читати, јер га сваки пут читамо изнова ми други и другачији а не ми исти и пређашњи, иако оно остаје исто и непромјенљиво. Па ипак, одавно, заправо више од шест деценија,  дио наше интелигенције, углавном  онај који функционише као трансмисија и реализатор државне политике и владајуће идеологије, али ништа мање и онај који дјелује у оквиру образовних и научних институција, из генерације у генерацију, готово хорски, понавља захтјев за тзв. «новим читањем» Његоша.

Данашњим нараштајима и елитама припада слава да су – на проблематичном референдуму – изгласале одвајање од Србије. У једном од најтежих историјских тренутака српског народа, Црногорци – баш та народносна групација – одвојили су се од Србије. Та чињеница има својих последица: са Срба у Црној Гори спада свака брига за ту државу. Они не само да је овог пута – за разлику од свих претходних – нису створили него је она – по први пут у историји – створена против њих. Отуд на постојање те државе треба применити она средства и методе које су примењиване против обе Југославије. Шта то значи? Не постоје српске националне обавезе према тој држави: обавезе грађанина увек постоје. Постоје, међутим, само српска – као и осталих заједница – национална права у њој. И за та права се треба изборити.