Налазите се на страници: Почетна Нови број
  • Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size
Претрага

Слово

Часопис за српски језик, књижевност и културу

Нови број

Веселин Матовић

Ел. пошта Штампа ПДФ

РИЈЕЧ УРЕДНИКА

ДАНИ „СКУПЉИ ВИЈЕКА“

1.

Овај број Слова, као и овај његов уводник, посвећени су десетогодишњици наше побуне против државног насиља над именом српског језика у Црној Гори. Истовремено, и десетогодишњици изласка првог броја овог часописа – тада, под друкчијим именом – примјереном околностима које су биле разлог његовог настанка. Те околности се нијесу ни до данас битније промијениле, али се промијенио број тема и обим садржаја, који су захтијевали и нешто друкчије („смиреније“) име и друкчију форму, па се часопис, већ послије осмог броја, појавио под садашњим именом, настављајући, разумије се, са истим опредјељењем стваралачког супротстављања деструкцији локалне псеудо културе и псеудо духовних институција, односно процесу разарања и обесмишљавања овдашњег културног насљеђа створеног на српском језику, и самог српског језика, односно његовог имена, као збира свих наших идентитета.

 

Веселин МАТОВИЋ: ИШТА ИЛИ НИШТА – ПИТАЊЕ ЈЕ САД

Ел. пошта Штампа ПДФ

Веселин МАТОВИЋ

ИШТА ИЛИ НИШТА – ПИТАЊЕ ЈЕ САД

Послије сваких избора, послије референдума, па, ево и послије пописа, скоро пуних двадесет година, слушамо исту причу. Те покрадено је, те изманипулисано је, те исфалсификовано је ово или оно. Утолоко горе по нас ако је тако. Знате ону стару пословицу: Ако си ме преварио једном – то је случајност, ако си ме преварио и други пут – ти си крив, али ако си ме превао и трећи пут – ја сам крив. Kако опзиција може рачунати на повјерење грађана ако је толико наивна и подложна манипулацији, ако је власт, када год хоће, може преварити и покрасти, a она и даље с њом сједи за истом трпезом? (Вјероватно као на трњу, али не устаје.)

 

Милован ДАНОЈЛИЋ: ПОЛОЖАЈ ПЕСНИКА

Ел. пошта Штампа ПДФ

Захваљујући на признању којим сте почаствовали мене и моје дело, помишљам на бројне, превасходно мртве песнике којима би Жичка хрисовуља више пристајала него мени. Овом повељом су, пре седам столећа, додељивани дарови манастирима; њоме су утврђивана права и дужности како духовних лица, тако и световног окружења појединих манастира. Колико је безимених летописаца провело век у слабо осветљеним ћелијама, преписујући и тумачећи света завештања, и дописујући, успут, понеку забелешку о невеселим приликама у свету. А прилике су одувек биле невеселе, и многима се чинило да ће, колико сутра, почети смак света.