Налазите се на страници: Почетна Нови број Нови број Веселин Матовић
  • Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size
Претрага

Слово

Часопис за српски језик, књижевност и културу

Веселин Матовић

Ел. пошта Штампа ПДФ

РИЈЕЧ УРЕДНИКА

ДАНИ „СКУПЉИ ВИЈЕКА“

1.

Овај број Слова, као и овај његов уводник, посвећени су десетогодишњици наше побуне против државног насиља над именом српског језика у Црној Гори. Истовремено, и десетогодишњици изласка првог броја овог часописа – тада, под друкчијим именом – примјереном околностима које су биле разлог његовог настанка. Те околности се нијесу ни до данас битније промијениле, али се промијенио број тема и обим садржаја, који су захтијевали и нешто друкчије („смиреније“) име и друкчију форму, па се часопис, већ послије осмог броја, појавио под садашњим именом, настављајући, разумије се, са истим опредјељењем стваралачког супротстављања деструкцији локалне псеудо културе и псеудо духовних институција, односно процесу разарања и обесмишљавања овдашњег културног насљеђа створеног на српском језику, и самог српског језика, односно његовог имена, као збира свих наших идентитета.

 

Број почиње низом текстова учесника ове, како неки кажу, донкихотовске побуне и борбе с вјетрењачама. То су заправо њихови одговори на питања како из данашње перспективе, виде језичко и уопште духовно стање Црне Горе, али и сопствену животну ситуацију, након свега што су, као странци у својој родитељској кући, преживјели за ових десет протеклих година. Додуше, одговори на ово друго питање скоро сасвим су изостали. То већ довољно говори у којој мјери, с каквом смиреношћу и трпељивошћу, ови људи (и људице), своју судбину, и поред бројних разлога за резигнацију, и даље подређују општем интересу. Нећете у овим њиховим текстовима наћи ни острашћености, ни зловоље, ни безнађа, ни клонућа. Напротив, оправдане носталгичне и сјетне тонове у њима, одрешито надвлађују ведрина духа и непоколебљивост увјерења њихових аутора у исправност онога што су учинили. Tачније – што су, по диктату своје савјести морали учинити, када су се нашли пред избором: или да предају лаж својим ученицима, и тако стану на страну ништитеља имена свог рода и језика, или да одложе своје дневнике и тако остану не само без „коре хљеба“ него и да буду знаменовани као државни непријатељи. Текстови су пропраћени с нешто фотографија и новинских исјечака из нашег архива. Тек толико да се види како ово нијесу биле „године које су појели скакавци“. Додуше, нијесу биле ни неке баш веселе године. Па ипак, сваки од тих неколико хиљада наших „беспослених“ дана, озарен увјерењем да смо на страни истине и правде, и под заштитом свог језика, за нас je „скупљи вијека“. Премда нам нико ни „црно испод нокта“ не би дао за све њих заједно.

2.

Нажалост, за тих десет година, процес потискивања српског идентитета у нашем школском систему, као, уосталом, и у свим другим просторима, попримио је културоцидне размјере. Чињеница да у садашњим школским читанкама (од првог основне до четвртог разреда гимназије) нема ниједног писца рођеног на просторима данашње Црне Горе, који је именован као (или и као) српски писац, и да је у њима цјелокупно културно насљеђе настало на овом простору (од Мирослављевог јеванђеља до Октоиха и Горског вијенца, означено само као црногорско, довољно о томе говори. Ако, дакле, у нашим читанкама нема српских писаца из Црне Горе, нити их је када било, то значи да овдје нема ни српског језика ни српског народа нити их је када било.

У међувремену, донесен је и нови, октроисани Устав, у коме је тзв. црногорски језик проглашен службеним, а српски је добио статус језика „у службеној употреби“, заправо – сврстан је у групацију језика мањинских народа и мањинских националних заједница. Након тога, услиједиле су и измјене закона из области образовања у којима се главни наставни предмет именује прво као „црногорски“, а затим, у договору са тзв. српском опозицијoм – као „црногорски-српски, босански[1] и хрватски језик и књижевност“.

Међутим, што се тиче самог српског језика и свих ње-гових функција, ту се ништа битно није промијенило. Никаквог посебног „урушавања“ његовог није било нити за посљедњих десет, нити за посљедњих педесет година, а неће га ни бити. Српским, као својим матерњим језиком, говори око 95 одсто становништва данашње државе Црне Горе. Нијесам чуо да је неко у међувремену напустио тај језик и проговорио не-ким другим. Није га нико ни забранио. Да јесте, Црна Гора би занијемјела, јер осим албанског, као мањинског, и ромског (циганског), као језика етничке групе, других језика у Црној Гори нема, није их никада ни било, а неће их бити ни убудуће. На српском језику изводи се настава у црногорским школама од њиховог настанка, а од 1863, српски књижевни (вуковски) језик постао је језик овдашње културе и образовања. Познавање и поштовање његове ортографије и ортоепије и овдје је мјера одгоја (говорне културе и писмености) као и у свим другим српским језичким просторима. На њему се пишу и штампају књиге, новине и часописи, води цјелокупна државна администрација и кореспонденција. Српским књижевним језиком говоре и предсједник државе, и предсједник Владе, као и сви најзагриженији заговорници његовог преименовања – из Матице црногорске, ДАНУ, ЦАНУ, итд. То је језичка стварност Црне Горе. Према томе, не може се говорити ни о каквом значајном „урушавањау“ српског језика у „монтенегрини“. (Извјесну његову „англохолизацију“, једнако присутну и у Београду, Новом Саду и Бањој Луци, овдје да не рачунамо.) Али, ако говоримо о посљедицама његовог преименовања у тзв. црногорски, и статусу његовог имена у Црногорском уста-ву и у школском законодавству, то је друго питање. Разумије се, преименовање нема много везе ни с језиком ни с његовом суштином. „Црногорски језик“ нити је језик, ни име језика. То је само шифра политичко-идеолошког пројекта чији је циљ преименовање и презначење српских тековина и знамења у ЦГ, у крајњем исходу – нестанак Срба и њихових трагова на овом простору. Преименовањем, па ни престандардизацијом језика не може се створити нови нити „урушити“ постојећи језик. Хрвати су преименовали и престандардизовали српски језик, али га битно нијесу промијенили, нијесу га ни „урушили“, односно структурно и нормативно дестабилизовали, и поред свих иначења и новачења, ни послије више од сто педесет година. Међутим, преименовање језика у оквиру исте етничке заједнице каква је Црна Гора, директно узрокује деструкцију свега осталог: националне свијести, система вриједности, културног обрасца, модела друштвеног понашања, преименовање културног насљеђа, ревизију историје, ријечју – суштински угрожава цјелокупну егзистенцију народа. То се најбоље може видјети на примјеру садржаја овдашњих наставних програма и уџбеника, и наметања „нових читања“ књижевних дјела која су тамо заступљена, све у знаку новог језичког имена.

Преименовање језика, као и наметање туђег писма једном народу или дијелу народа, без обзира на то од кога то долазило, од туђина или изнутра, од „зла домаћега“, поуздан је знак намјере да се тај народ уништи, ако не физички, а оно да се порицањем његовог идентитета и неминовним отуђењем његове културне баштине, учини непостојећим.

3.

Па ипак, власт, очито, за ове двије „петољетке“ није у потпуности остварила свој циљ: име српског језика је и даље доминантно у Црној Гори, што се показало и на посљедњем попису становништва, 2011. године. Име „црногорски“, и по-ред свих притисака и манипулација, и упрезања у тај о’ рук[2] подухват свега што je (свјесно или не) пристало да буде упрегнуто (однедавно, или можда и није однедавно, и ЦАНУ), и даље прихвата тек нешто мало више од трећине од укупног броја становника. Према томе, пројекат о тзв. црногорском, као једином службеном, а српском као мањинском језику је, право речено, пропао, а одржава се само зато што још има већину у однарођеном, искомпромитованом и корумпираном црногорском Парламенту. Име српски за свој матерњи језик преферирају и Срби и Црногорци, а тзв. црногорски само дио Црногораца? Тај апсурд режим, очигледно, мора да правда пред његовим европским „пријатељима“. Не због њихове правдољубивости, него што ствар није довео до краја. Они не трпе незавршене послове. Зато је, недавном одлуком Владе, мимо свих норми и регула, научних, педагошких и моралних, основао Факултет за црногорски језик, на који се уписује неограничен број студената, финансираних из буџета. Заправо, сви они који се, као лоши ђаци, нијесу уписали на редовне факултете, у редовним уписним роковима, биће уписани тамо, и финансирани од државе, као кадрови од посебног државног интереса. Такав статус имаће, разумије се, и приликом запошљавања.

Тачно, али касно, констатују неке конвертиране (бивше), а сада жестоко исфрустриране професорице српског језика са новоустановљене катедре за („нејотирани“) црногорски језик у Никшићу – да се ту ради о „неонацистичкој језичкој авантури“, „варању ђеце“ и „дијељењу лажних диплома“, али није тачно и да је то, како кажу, „највећа академска превара у Црној Гори“. Шта су највеће академске преваре у Црној Гори заиста је тешко измјерите, али ако би неко правио такву ранг листу, на неком од првих мјеста на њој нашло би се управо оно у чему су оне најпреданије учествовале: преименовање српског језика у тзв. црногорски (из чега се изродила и њихова катедра – на којој оне, исто као што ће то чинити и њихов студент Чиргић, поодавно, предајући „црногорски на српском“, „варају ђецу“ и потписују „лажне дипломе“, само на мало перфиднији, укривенији начин). У њиховој је режији и израда рјечника тзв. црногорског језика, у ЦАНУ, чиме се та институција коначно јавно опредијелила и стала на страну политике и политикантства, а против науке (и против себе и свог имена), иако је десет година своје тобожње немијешање у тај сукоб, правдала флоскулом да се она „бави науком а не политиком“. Та њихова „вриска“ по медијима није ниша друго до знак повријеђене сујете што их је, ето, „претекао“ њихов студент, коме се просрећила слава првог стандардолога тзв. црногорског језика, па још и првог декана тога „ex nihilo“ факултета. Право рећи, те се уважене даме имају на шта и љутити, јер и поред толиког њиховог залагања за преименовање српског и оснивања катедре за тзв. црногорски језик, као темељне националне установе и нуклеуса тзв. монтенегристике, Влада и њих, и њихову катедру и њихову науку, шкартира као лише у преферансу. Није баш мало понижење, мора се признати.

Наравно да је покушај некакве („чиргићевске“) стан-дардизације тзв. црногорског језика, будалаштина прворазредна, која и није могла донијети ништа суштински ново. Извјесна архаизација и дијалектализација језичког израза, као какав такав вид индивидуализације и отклона од српског (због чега је и прављена), показала се као потпун промашај и нико, па чак ни онај који се највише за то залагао, предсједник Парламента, као што већ рекох, то не прихвата, осим, како народ каже „за кроз кућу“. Али кад гдје изађе, у Београд, рецимо, или гдје друго изван Црне Горе, умјесто предс'едник, каже лијепо српски „предсједник“. Био је то, у ствари, диверзантски покушај да се као књижевни језик у овој држави, наметне такозвани језички супстандард, дијалекатска мјешавина новонасталих урбаних средина. У ствари, језик којом се служимо на улици, у кафани, на пијаци, у својим домовима и чија је функција усмено споразумијевање. Та језичка простота, међутим, не може се уздићи на ниво књижевног и стандардног језика, језика културе. Стандардизација језика врши се на основу општих и јасних језичких правила. Оно што не произлази из језичких законитости, не може бити прихваћено, ма колико се силом наметало.

Међутим, не треба се заваравати: иако на први поглед дјелује питомије, „нејотирана“ варијанта тзв. црногорског језика, за коју се залажу уцвијељене професорице, иако дјелује питомије, „реалније“ и прагматичније, а по којој је довољно само преименовати (по имену државе), а по потреби – ту и тамо прекодирати српски језик, уз задржавање његове постојеће стандардизације, злочестија је од Чиргићеве, јер омогућује шири простор за манипулацију, посебно – присвајање и пре-именовање српског културног насљеђа. По њој се, с обзиром да не задире у суштину постојећег језичког стандарда и Вукове ортографије, све што је написано на српском језику може несметано, једним потезом пера, прогласити (у језичком и националном смислу) црногорском културном баштином. А, што је најважније, она је као замка за птице – мање уочљива, па зато, за наивне и незнавене, и прихватљивија.

Нажалост, након несрећног споразума власти и опозиције из 2011, име српског језика почело се напрасно губити из рјечника наше школске омладине. Иако се у тада договореном, смишљено-недомишљеном, наводно компромисном, али крајње неписменом и бесмисленом имену наставног предмета помиње и српски језик, њега више скоро ниједан ђак тако не зове. Углавном, сви кажу „матерњи“ или „црногорски“. (Уз-гред, ни послије три године за тај предмет нијесу сачињени наставни програми, нити су написани уџбеници, па се настава и даље изводи по програмима и уџбеницима за у Закону непостојећи предмет „црногорски језик“.) За неколико година, ако се ту нешто не промијени, процес навикавања довешће до тога да наша дјеца неће ни знати да се њихов матерњи језик звао српски. Тај споразум, којим је наша званична опозиција, не питајући за то ни Његоша, ни Марка Миљанова, ни толике друге који се за такве ствари морају питати, и за шта само они могу дати одобрење, признала тзв. црногорски језик не само као политичку него и као лингвистичку чињеницу, приде – и његову супремацију над српским, нанио је више штете српском имену у Црној Гори и довео га у већу опасност да нестане, него све што је у том смислу сам режим до тада учинио.

Тиме, ипак, ова прича није завршена, ма колико се многима чинило да јесте. Тзв. црногорски језик је политичко-идеолошка, дакле – неминовно пролазна творевина. А компромиси и нагодбe око имена нашег матерњег српског језика, ма ко их, ма у чије име и ма с каквим циљем склапао, за нас, које је, прије десет година – како каже наш стари добри учитељ Вук Караџић – „истинска ревност према свом роду и језику ободрила да зажмуримо и тумаримо главом кроз трње, макар на ону страну сви подерани и крвави изишли“, нијесу друго до црноберзијанска трговина.

4.

У посљедње вријеме, мада је било тога и раније, често  чујемо, или прочитамо, па и у неким према нама добронамјерним медијима, да смо ми преварени, напуштени, заборављени, да нам нико није помогао, итд., што је, иако речено и с добрим намјерама, али речено неспретно, не само нетачно него је прилично и нечисто, и веома сродно етикетама којима су нас својевремено ознамендарили режимски медији. Нама нико и никада није било шта обећао да би нас могао преварити, нити ми било шта од кога потражујемо. Помогли су нам и подржали нас сви они од којих смо то очекивали и који су сматрали да то заслужујемо. Прије свих СПЦ, са својим овдашњим архијерејима, али и све главне српске научно-образовне и културне институције. А о томе како се ко однио према нашем чину, није наше да пресуђујемо. Човјеку је дато да слободно бира хоће ли путем Антигониним или путем Исмениним. У литератури се ту лако опредјељујемо, у животу је друкчије.

Наравно, није тачно ни да смо ми, како се опет може срести у медијима, некакви хероји-мученици, витезови и томе слично. Тешко оној земљи у којој се људи само зато што извршавају своје основне радне и моралне обавезе, проглашавају херојима.

Уосталом, у овој причи нијесмо проблем ми него преименовање српског језика и, наравно, како године пролазе – све израженије заборављање тога проблема!

Нетачно је и да је тај наш напор био „подметање прста под точкове“, да није имао смисла и да је остао без резултата. Ако ништа друго, био је то наш мали искорак у слободу, који нас је лишио многих страхова и многих причина којима смо до јуче робовали. И, право рећи, то је веома пријатан осјећај. У ствари, ако ћемо право, то је дало пун смисао и оправдање нашим животима. Из комфорног непостојања, вратило нас у живот вриједан живљења. Али, то није оно најважније.

Много је важније што је наша побуна, маколика била, унијела посебну животну тежину и енергију, и дала одлучан замах полемици о идентитету Црне Горе, која је прерасла у највећу и најдуготрајнију интелектуалну битку икада вођену у Црној Гори, па и шире. И што је тиме покренута огромна ства-ралачка енергија и емитована у будућност. Она ће се објективизовати у пуној мјери можда тек у другој или трећој генерацији наших потомака. Сви значајни лингвисти, писци, професори, историчари, теолози, етнолози, ствараоци из разних области и професија, схватајући то као своју моралну обавезу, укључили су се у ову расправу, с поривом какав се појављује само у пресудним временима и о пресудним питањима. Написан је огроман број вриједних текстова, стручних и полемичких књига, одржано мноштво јавних трибина, округлих столова, симпозијума, промоција, протестних скупова… Шта све у тим текстовима и на тим манифестацијама, није разматрано, какви све аргументи нијесу потегнути; колико је фалсификата, криво изведених доказа и погрешно постављених теза исправљено; колико ли је само архивског материјала поново ишчитано и празнина у читању попуњено. У том смислу, и поред свих његових штетних посљедица, колективних патњи па и страдања појединаца, које је изазвао, овај нам је језикопротрес у неку руку и био потребан. Протресом и претресом језичког, претрешено је и историјско, и културно и укупно духовно биће Црне Горе. Детектоване су његове основне културолошке матрице, уочене полемичке тачке и епилептичка жаришта, не само у стручној него и најширој јавности. Тиме је заправо заустављен процес вишедеценијског програмираног заборава, који је и омогућио нациомански пројекат о црногорској самобитности и црногорском антисрпском идентитету, и смањен простор за даљу политичку манипулацију.

5.

У свему томе активну улогу имало је и наше Слово, покренуто у тренутку када, на жалост, није било ниједне сличне публикације у Црној Гори. Десетогодишње његово трајање, може се рећи и редовно излажење, насупрот свим тешкоћама и скоро немогућим условима у којима је настајало и у којима се и данас уређује и припрема, говори нам да је за његов опстанак био пресудан – разлог њeговог настанка. Многи часописи, који су имали и добре сараднике и добре уреднике, чак и добре изворе финансирања, брзо су се гасили само зато што нијесу имали довољан разлог за постојање, нијесу имали унутрашњи ослонац. А Слово држи управо то – додуше невесео, али подстицајан разлог и стамен ослонац.

Пред њим су од почетак стајала три основна задатка: прво – да буде мјесто на коме ће се водити озбиљна и аргументована дискусија око имена српског језика, али и око других књиженојезичких, књижевнотеориских и књижевноисторијских питања; друго – да буде мјесто за афирмацију онога што се као највредније ствара и што је створено у књижевности на српском језику у Црној Гори, и треће – да окупља ствараоце са цијелог српског говорног подручја, као јединственог културног простора, без обзира на новоуспостављене државне границе, којима се он насилно дијели и уситњава. При томе, да, његујући лични став и културу полемичког сучељавања, буде отворен и приступачан што ширем кругу читалаца,

Судећи по одзиву сарадника, а најчешће су у питању позната па и најзначајнија имена данас у области језичке науке и уопште књижевног стваралаштва, али и по суду читалаца, чини нам се да је он те задатке у приличној мјери испунио.

На крају, ово је прилика да се захвалимо свима (појединцима и институцијама) који су све ове године били с нама, подржавали нас и помагали нам, који су сарађивали у Слову, промовисали га, дистрибуирали и помагали његово штампање.

Посебно се захваљујемо нашим младим колегама, чија имена нажалост не знамо, али знамо да је било више њих, који су, иако им је нуђено од стране службе за запошљавање, одбили да заузму наша радна мјеста, па су зато годинама остали без запослења.


[1] У Уставу Федерације БиХ, поред српског и хрватског језика, појављује се бошњачки, а не босански, како је то у Уставу и законима ЦГ, иако у ЦГ не постоји никаква босанска национална мањина. Постоје они који себе од недавно називају Бошњацима.

[2] „Универзална српска технологија дизања терета. За употребу ове технологије је потребно наћи само довољно расположених јединки са већим пречником леђа од коефицијента интелигенције. И једног да стоји са стране и виче: ‒ О' рук!“ (Vukajlija.com)

 

Додај коментар