Милош КОВАЧЕВИЋ
О АКТУЕЛНОМ ПРАВОПИСУ И ГРАМАТИЦИ „ЦРНОГОРСКОГ ЈЕЗИКА“
- „Јединственост“ тзв. црногорског језика
Перјанице «црногорског језика», његов «утемељивач» (В. Никчевић) и «предćедник» Савјета за његову стандардизацију (Б. Бањевић) устврдише, и јавно написаше, да је он јединствен не само у Европи него и у свијету. «Традиционална лингвистика је – ријечи су В. Никчевића – показала богатство црногорског језика у свим доменима, као и то да се између црногорског народног и црногорског књижевног језика може ставити знак једнакости, што у Европи није случај ни са једним језиком» (Никчевић 2000:19); или друкчије речено – у стилизацији Б. Бањевића – «Правопис црногорског језика није ствар договора као у другим срединама. Књижевни и народни језик код Црногораца је идентичан, што је јединствен случај у свијету. Због тога наш Правопис не може бити споран јер чува природне особине црногорског језика» (Бањевић 2008: III).
Та «јединственост црногорског језика» своју је потврду добила и у уставној одредби (дефиницији), која заиста јесте «јединствена на свијету», јер је «црногорски» вјероватно једини од свих у уставу записаних језика у свијету «службени језик», али не и «језик у службеној употреби». Устав Црне Горе, наиме, сматра да је «црногорски службени језик», али га не подводи под «језике у службеној употреби», него тамо набраја: српски, хрватски, босански и албански. Тако је ето «црногорски језик» уставно уникатан језик у свијету, јер је «службени језик», који није «језик у службеној употреби» (уп. Ковачевић 2011).
Ту «јединственост» црногорског језика потврђују и његови нормативни приручници. «Јединственост» се огледа најприје у томе ко су «експерти» што те приручнике сачинише и потписаше. Тако «експертску правописну комисију», коју је формирало Министарство просвјете Црне Горе, и која је израдила «Правопис црногорског језика» сачињаваху два страна лингвиста – један Хрват и једна Украјинка (Ј. Силић и Љ. Васиљева) – и један Црногорац нелингвиста (М. Перовић), који је иако нелингвиста, ваљда што је у тој комисији једини Црногорац, проглашен њеним «предćједником». «Експертски тим» што потписа «Граматику црногорског језика» сачињавала су два Хрвата (Ј. Силић и И. Прањковић) и један црногорски Муслиман (А. Чиргић), чија је улога очигледно била да буде «преводилац са хрватског на црногорски» и да понуди «аутентичне а самосвојне црногорске примјере» за «хрватска правила црногорскога језика». Зар је онда чудо што је резултат таквих «експертских» тимова и њиховог рада «хаос од 'стандардолошке литературе' 'црногорског језика', тек да се даље настави бесмисао» (Стојановић 2011:67).
Но, да најприје видимо како је настајала та правописно-граматичка литература «црногорског језика» и како њени аутори образлажу критеријуме што су јој их подастријели у подлогу. Настанак те «нормативне литературе црногорскога језика» у складу је са напријед наведеним «уникатностима», да не кажемо трагикомичним јединственостима «црногорског језика», на што – зачудо – и чланови Експертске комисије за стандардизацију црногорског језика у предговору Правопису указују. Чланови «експертске комисије» тако наглашавају «да је брзина израде и проглашења Правописа с правописним рјечником (2009), који она сама валоризује само као први корак у процесу стандардизације црногорскога језика, условљена спољашњим разлозима. Тиме је – настављају образложење «правописни експерти» – речено да је Експертска комисија свјесно одступила од логике стандардизације језика, према којој је било неопходно да се правопис изведе из граматике. Ургентност потребе за стандардизацијом црногорскога језика наметнула је обрнуту логику да се у јавност најприје изађе с правописом и правописним рјечником те да се тако у њима антиципирају нека битна граматичка рјешења. Чланови Комисије сматрали су да таква обрнута логика може бити оправдана, јер смирује нараслу нервозу у јавности због дугог ишчекивања стандардизације, а самој Комисији омогућује слободније располагање временом у даљем неометаноме раду» (Правопис ЦЈ 2010:11).
2. О «Правопису црногорскога језика»
Принципа «обрнуте логике», али сад правописне, не недостаје ни тексту Правописа, што га изради та «експертска комисија». Досад је указивано на низ пропуста, на некритеријалност, на «трагикомична рјешења» у том правопису, посебно његовом првом издању, које се на сајту Министарства просвјете и науке Црне Горе појавило 2009. године. Најисцрпнију и најутемељенију анализу и критику тог првог издања правописа дала је Ана Јањушевић-Оливери (2011) у тексту у коме га пореди са Правописом српскохрватског језика из 1960. године. Овдје преносимо само закључак њеног истраживања.
«На основу спроведене поредбене анализе Правописа српскохрватског језика, који је до сада био у употреби у Црној Гори, и Правописа црногорскога језика, који се покушава наметнути као општеважећи, можемо закључити да је Правопис црногорскога језика базиран на већ постојећој норми српског, односно српскохрватског језика, и да се са овом разилази само у ставкама које се тичу увођења „нових гласова", јекавског јотовања и само дјелимично ијекавског изговора.
Преглед рјешења везаних за репартицију јата показао је да је 'црногорска ијекавица' иста као и српска, односно српскохрватска ијекавица, са изузетком неких рјешења која се тичу незнатног броја лексема, као што су нпр. множински падежи именица дио и лијек (дјелови, љекови умјесто ранијих дијелови, лијекови) и глаголи и глаголске именице са коријеном сјед- (засиједати, засиједање, пресиједати, пресиједање умјесто граматички исправних засједати, засједање, пресједати, пресједање). Нови правопис је одбацио већину дублетних ијекавских ликова и опредијелио се за оне који су у Црној Гори фреквентнији. Тако су нормативним проглашени само облици са компонентом свијетло- у сложеницама типа свијетлоплав (умјесто ранијих свијетлоплав и свјетлоплав), затим придјев сљедећи (умјесто ранијих сљедећи и слиједећи) и одрични облици глагола јесам са ије-рефлексом (умјесто досадашње паралелне употребе ликова нисам и нијесам), те именица огријев (умјесто ранијих огрев и огрјев, односно новијих огрев и огријев). Све наведено показује да предложени претенциозни детерминатив „црногорска" никако не пристаје уз ијекавицу, која је мање-више нормативно уједначена на читавом штокавском подручју.
Иновација црногорске абецеде, односно азбуке лингвистички је неоправдана, пошто гласови ć [лат. ś] и з' [лат. ź], који се јављају не само у црногорским него и свим осталим штокавским говорима са ијекавским изговором, не могу имати статус фонеме, како због с муком нађених дистинктивних парова, тако и због оскудног броја лексема у којима се јављају. Правопис црногорскога језика и рјечник приложен уз њега показали су да су јотовани спиранти ć и з' присутни само у неколико коријенских морфема и у хипокористицима и ономатопејским ријечима, које стоје на периферији лексичког фонда сваког језика.
И гласови ћ и ђ као продукт јекавског јотовања познати су и другим ијекавским говорима. Тежња правописних иноватора да јекавско јотовање скоро у цјелости уврсте у норму довела је до правописне анархије, па су тако нормативним проглашени и облици који ни у једном црногорском говору не постоје (ћелисходно, ћелина, ћеме) док су други (трпљети, живљети), иначе чести у народним говорима, искључени уз објашњење да се јотовање у тим позицијама не врши» (Јањушевић-Оливери 2011: 119).
Овоме свакако треба додати и «уникатно» увођење «идеологема» у овај «црногорском правопис» (на што је указао и В. Матовић 2012). Наиме, нека рјешења у писању великог и малог слова искоришћена су за оправдање «новог читања Његоша», односно за фалсификовање историјског статуса Срба у Црној Гори.
Тако се у тачки 26. на стр. 25. најновијег издања Правописа прописује:
«26. Имена вјерских припадника пишу се малим почетним словом:
хришћанин, муслиман, православац, католик, будисти, адвентисти, протестанти, сунити, шиити и сл.
27. Уколико се именицама срби, турци, латини и сл. означавају називи вjерских припадника, а не национална или народносна припадност, оне се редовно пишу малим почетним словом. Нпр.:
Сто путах сам гледа Црногорце,
гледа турке, а гледа латине...
(Овђе се на Црногорце не гледа с гледишта назива вјерских припадника.)
Отишли су на станак турцима...
Коса млада на гробље јуначко,
сипље ли се булах ка српкињах?
Да је бјеше србин уграбио,
ако хоћах главе обртати...
Но утеци у Котор латини...
Покољи се на друм са турцима,
четрнаест посеци тураках...
У супротном, ако се овим именицама исказује етничка или национална припадност, оне се обавезно пишу великим почетним словом. Нпр.:
Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће...». (Правопис ЦЈ 2010:24-25).
«Овако наведени Његошеви стихови су – вели В. Матовић, прилажући и фотокопију страница првог издања Горског вијенца из 1847 – чист фалсификат. То се лако види из факсимила првог издања Горског вијенца, у коме су сви овдје малим почетним словима написани етноними (турци, латини, српкиње) штампани, како је и нормално – великим почетним словима» (Матовић 2012:203). А све је урађено с једним јединим циљем: да се одбрани давно, још прије распада СФРЈ изнесена теза, чији је творац Слободан Томовић (1990; в. критику те тезе в. у Ковачевић 2003:107, и тамо наведеној литератури): „'Његош је под појмом Српство подразумијевао припадност Црногораца православној вјероисповијести!' То је постулат. То мора да зна, у то мора да вјерује, сваки црногорски средњошколац! То је алфа црногорства као антисрпства. Али да се 'Власи (Срби, а и још понеко) не би досјетили', да би се како-тако укрили трагови, јер би било много провидно казати да се само етноним Срби и то само код Његоша, јавља у значењу вјерске припадности, укључени су, ни криви ни дужни, и Турци и Латини и направљена цијела игра са Његошевим стиховима. Прво се, да би ствар била убједљивија, измислио примјер у коме се Турци и Латини пишу малим словом (јер правило је правило за све), па тек онда Срби, односно Српкиње, а онда и супротан примјер гдје се тај етноним пише великим почетним словом.
Душана је, нема сумње, родила Српкиња (иако стварно није) и то није спорно, то је идеолошки исправно, али да Ми-ћуновића – „Српкиња … још рађала није“ – е, то баш не иде, то није по црногорском правопису. Мићуновића може родити са-мо Црногорка (која је Српкиња само по својој вјерској припадности) и никако друкчије» (Матовић 2012:205-206).
На фалсификату без сумње почивају и «аргументи» којима правописни «експерти» оправдавају своју тврдњу о дијахронијски готово досљедно проведеном ијекавском јотовању гласовних скупина дј и тј, а потом и разлоге изневјеравања те досљедности у њиховом правопису. Правописни «експерти», наиме, у тачки 150, на стр. 56. кажу:
«Уз регресивне (нејотоване) секвенце тје и дје у црногорском језику општеприсутне су и прогресивне (јотоване) скупине ће и ђе. Такви јотовани облици готово се без алтернативе употребљавају у црногорској књижевности до треће деценије XX вијека, а у говорноме језику остали су до наших дана» (Правопис ЦЈ 2010: 56).
Анализа стања код писаца из предвуковског периода у Црној Гори, коју је дао Веселин Матовић, разоткрива сву одокативност таквог закључка правописних «експерата», јер «тврдња да су јотовани облици некакви језички ендеми у Црној Гори, а нејотовани 'остаци' српскохрватске језичке хегемоније, нема заиста никаква смисла ни оправдања. Ти 'остаци' су, као што видимо, испредњачили у текстовима аутора из Црне Горе и прије Вукове реформе, а са њеним прихватањем – постали су правило, не само у писаном него и у говорном језику образованих слојева и 100 година прије појаве српскохрватског правописа» (Матовић 2012:210).
Ништа мањи фалсификат није ни проглашавање гласове ć [лат. ś] и з' [лат. ź] специфичностима само црногорских говора, чиме се тобож критеријално оправдава њихово увођење у књижевни црногорски језик, и некритеријално им приписије статус фонема. Правописни «експерти», наиме, у тачки 155, на стр. 57 најновијег Правописа кажу:
«Фонеми ć [лат. ś] и з' [лат. ź] главно су разликовно обиљежје црногорскога и остала три штокавска стандардна језика (босанскога, хрватскога и српскога). С обзиром на то да чине маркантно обиљежје црногорскога савременог језика, да су се одржали у употреби као општеприсутни црногорски гласови упркос вишедеценијској ортографској и ортоепској норми која их је третирала као дијалекталне, они су дио стандарднојезичке норме» (Правопис ЦЈ 2010: 57). То, међутим, негирају чињенице о дијалекатској распрострањености ових гласова, о чему опширно, исцрпно и критеријално у посебном раду пише Миодраг Јовановић, закључујући:
«Ареа коју захватају ... искључује сваку помисао да су гласови ć [лат. ś] и з' [лат. ź] црногоризми. Штавише, њихово постојање у гласовном систему јесте јака веза не само између међусобно различитих говорних зона сјеверозападне и југоисточне Црне Горе, него веза између јекавских говора уопште – и са онима на западу, и са онима источно од граница Црне Горе, у приближној мјери» (Јовановић 2011:196).
3. О «научно-методолошким основама стандардизације црногорскога језика»
У 2010. години, истовремено кад и друго издање Правописа (Правопис ЦЈ 2010), појавиле су се и још двије стандардолошке књиге о «црногорском језику», обје, као и Правопис, у издању Министарства просвјете и науке Црне Горе. Најприје књига Јосипа Силића Црногорски језик: научно-методолошке основе стандардизације црногорскога језика (Силић 2010), а потом и Граматика црногорскога језика аутора Аднана Чиргића, Ива Прањковића и Јосипа Силића (Граматика ЦЈ 2010) баш тако пореданих, иако је Чиргић очигледно имао само улогу «преводиоца» и »опримјеривача црногоризмима» Граматике хрватскога језика за гимназије и висока училишта Јосипа Силића и Ива Прањковића, коју је издала «Школска књига» из Загреба 2005. године (Граматика ХЈ 2005).
За разлику од Правописа, ове двије стандардолошке књиге «црногорског језика», за које «Експертaска комисија» у предговору Правопису нагласи да чине «саставни дио докумената у којима је проведена стандардизација црногорског језика» (Правопис ЦЈ 2010:10) – нису досада биле предмет ширих нити продубљенијих анализа. А оне ипак с правописом чине цјелину, не само као нужни приручници, него и вриједносно. Оне заправо потврђују уједначену «вриједност» свих нормативних приручника «црногорскога језика».
Па кренимо од Силићевих «научно-методолошких основа стандардизације црногорскога језика» е да бисмо, подвргавајући анализи само неколике темељне поставке, увидјели колико су те «основе» научно и методолошки (не)утемељене.
Суштину монтенегринске стандардизације и «стандардологије» Силић изводи из међуодноса: систем - кодификација — норма — узус — говор. «У тој нам је схеми – вели Силић – онда говор 'оно како се говори', узус 'оно како се обично говори', норма 'оно како треба говорити', кодификација 'оно како се мора говорити' и систем 'оно како се може говорити'» (Силић 2010: 8). При том – наставља Силић – «нама узус, норма и кодификација чине оно што називамо стандардним језиком», тако да «у складу с тиме стандардни језик дефинишемо као нормирани и кодификовани језик опште писмености» (Силић 2010: 8).
Потврђујући примјерима ту своју стандардолошку теорију, Силић покаткад несвјесно (или можда свјесно, пошто је «црногорски језик у свему уникатан?) показује да само у Црној Гори норма и кодификација могу бити потпуно насупротне говору и узусу, тј. да се као нормативно може прописати и оно што се никако и нигдје у Црној Гори не говори. Најбољи примјер за то је Силићева констатација да се у «црногорском језику» на питање Камо да идем? може одговорити само са Овамо, односно да одговор Овамо «тражи» само силећевско питање Камо да идем? (Силић 2010:24). Ово је најбољи показатељ да Силић не зна ни како се говори ни шта је језички узус у Црној Гори. Јер, одавно је доказано, прије свега на темељу језичког стања у Црној Гори, да је неоправдано прописивати разлику између прилога камо и гдје. «У српском језику, гдје се мање води рачуна о граматичким прописима, а више слиједи природа језика и језичко осјећање, та се разлика све више губи, посебно између прилога гдје и камо на штету овога другога» (Остојић 1996: 18). Да је то знао, можда би Силић то уврстиo у «самобитности» његовског црногорског језика. Али он је вјероватно свјесно од тога одустао јер би та особина више показивала везу његовског црногорског са српским неголи са његовским хрватским језиком. Због тога је он критеријум за «црногорски» као посебан стандардни језик потражио на другој страни – у његовој «основици» (sic!).
«Црногорски језик – вели Силић – јесте систем, али не посебан. Његов систем је штокавски, који је и систем бошњачкога (босанскога) и систем хрватскога и систем српскога језика. Што поменуте језике чини посебним стандардима? – Поменуте језике посебнима чини њихова основица. У вези с тиме зна се рећи да је основица било једнога, било другога, било трећега, било четвртога стандардног језика штокавски систем. Не! Основица поменутих језика није штокавски систем, него одговарајући органски говори штокавскога система. А будући да су органски говори штокавскога система као њихове основице различити, различити су и они као стандарди» (Силић 2010: 8- 9).
Дакле, сви који су до сада мислили да је Вуков српски језик, и његове касније «преименице»: српскохрватски, босански, хрватски, црногорски – за основицу имао само источнохерцеговачки дијалекат, нису у праву, однoсно у криву су. Или је, можда, Силић у подлогу своје теорије уградио откриће Радослава Катичића да «српски језик није штокавски». «Српски се – вели Катичић – не може говорити чакавски или кајкавски, па се онда не може говорити ни штокавски. Штокавски је штокавски у односу на чакавски и кајкавски. Ако је као да чакавскога и кајкавскога нема, а Србима јест тако, онда и оно што они говоре није штокавски. Ако питају што не значи да су штокавци. И Македонци питају што, и Бугари, и Руси, па нису штокавци» (Катичић 2010). Ингениозно, нема шта! Ко те пита о вриједности критеријума, битно је само – Силићев и Катичићев «аргумент» то најбоље потврђују – оспорити српски карактер његових именом «отуђених» варијанти или субваријанти, које њихови поборници силом хоће да прогласе посебним стандардним језицима, упињући се у домишљању критеријума који немају никакве везе с лингвистиком као науком.
А колико је у Силићевој књижици о «научно-методо-лошким основама стандардизације црногорскога језика» (не)научног и методолошки (не)конзистентног можда најбоље показује Силићева оцјена и осуда досадашњих «честих» тврдњи о синтаксичком статусу везника и, те и па. Па, почујмо самог Силића!
«Често се – вели Силић – везницима и, те и па приступа као искључиво саставним везницима (везницима који везују реченице у независносложене саставне реченице). Не води се наиме рачуна о томе да се везницима и, те и па могу везивати реченице и у зависносложене посљедичне реченице. У сложеној реченици Учини тако па ће сви бити задовољни реченицом Учини тако исказан је узрок, а реченицом па ће сви бити задовољни посљедица» (Силић 2010:25).
Само наведено више него јасно показује да нас Силић својом «научно-методолошким» резоновањем враћа најмање у 19. вијек, када су због неразграничења семантичког и синтаксичког критеријума координације и субординације и могли да се «мијешају» независни и зависни везници, или пак да њиховом синтаксичком статусу у одређењу врсте реченице буде надређен семантички (смисаони) критеријум. Али откако је у славистици Рус А. М. Пешковски 1926. године критеријуме разграничења субординације и координације везао искључиво за граматичко-синтаксичке критеријуме, ниједан озбиљан синтаксичар, ни методолог, више не мијеша координиране и суб-ординиране везнике, и лако их разграничава већ по томе што су независни везници везници и независних синтагми и независносложених реченица, а зависни искључиво везници зависносложених реченице, и што независни не припадају структури ни једне од клауза, док су зависни структурне компоненте зависне клаузе (в. о томе исцрпно у Ковачевић 1998: 11-41). Зато се, према универзалном научном логичко-математичком начелу искључења трећега, методолошки искључује постојање везника који би истовремено били и независни и зависни. Осим, очигледно, у Силићев(ск)ом «црногорском», односно «научно-методолошки утемељеном црногорском», и његовој граматици, гдје се у оквиру посљедичних реченица наводе и примјери саставних реченица (мада их као такве аутори не препознају) с везницима те и па, али нема оних с везником и. (Граматика ЦЈ 2010: 312-313).
4. О «Граматици црногорскога језика»
И Граматика црногорског језика очигледно је, у принципу, усклађена са овим Силићевим «научно-методолошким основама стандардизације црногорскога језика», а како и не би када је Силић њен теоријски «најпоткованији» аутор, за којим, како ћемо видјети, много не заостаје ни Иво Прањковић у многим својим синтаксичким теоријско-практичним рјешењима.
«Ова граматика – без сумње су Силићеве ријечи – бави се (првенствено) описом лингвистичких (искључиво језичких), а не (првенствено) описом социолингвистичких (и језичких и изванјезичких) законитости црногорскога језика. Она се, другим ријечима, (првенствено) бави описом црногорскога језика као система, а не (првенствено) описом црногорскога језика као стандарда (као стандарднога језика). А како систем функционише искључиво као правилност, у њему нема неправилности. Зато ни у овој граматици нема говора о неправилности ни ма о чему што се противи правилности. У њој нема допустивога и недопустивога, прихватљивијега и неприхватљивијега, бољега и лошијега. За њу је нпр. правилан и облик генитива множине кољевака и облик генитива множине колијевка, и облик генитива множине колијевки. Она ниједноме од њих не даје предност. Она се не бави (првенствено) употребом језичких чињеница; она језичке чињенице даје на употребу. И ту употребу онда преузима стандардни језик укључујући је у своје функције» (Граматика ЦЈ 2010: 343).
Опет ингениозно, нема шта! Као да је Силић заборавио да је у «научно-методолошким основама стандардизације црногорскога језика», написаним исте године кад и ова граматика, устврдио да «црногорски језик јесте систем, али не посебан. Његов систем је штокавски, који је и систем бошњачкога (босанскога) и систем хрватскога и систем српскога језика. Црногорски језик јесте стандард, али посебан, као што су посебни и бошњачки (босански) стандард и хрватски стандард и српски стандард. Треба дакле строго разликовати језик као систем од језика као стандарда» (Силић 2010: 8). Поставља се онда логично питање: ако «црногорски језик јесте систем, али није посебан» него је системски подударана са српским, «хрватским» и «бошњачким (босанским)» језиком, како онда граматика која описује само систем «српског, босанског и црногорског језика» може бити названа «Граматика црногорскога језика»? Друкчије речено, ако не описује ништа што силићевски «црногорски» одваја од силићевског «српског, бошњачког и хрватског» језика, зашто се та граматика зове «Граматика црногорскога језика». Посебно и стога што и граматике свих других језика и «језика» с којима «црногорски» дијели исти систем имају у наслову одреднице да су граматике стандардног или пак књижевног језика. Једино Силићев(ск)а граматика «црногорског језика» сама себи одриче да је граматика «црногорског стандардног језика», наводећи да је граматика «система црногорскога језика» који, тај систем, није «посебан систем», тј. није систем само црногорског језика. Можда Силић на тај начин најдиректније оправдава преименовање своје и Прањковићеве «Граматике хрватскога језика» у «Граматику црногорскога језика»? Или, што је вјероватније, поново хоће да дâ потврду тези како је «црногорски језик» уникатан, па му и не треба граматика стандарднога језика, него граматика системна језика који није црногорски.
И другу «премису» наведенога Силићевог закључка да зато што «систем функционише искључиво као правилност ... ни у овој граматици нема говора о неправилности» – сам текст Граматике негира. Јер, ако се у «црногорској граматици» већ њеним, односно Силићевим «научно-методолошким» принципом искључује говор о неправилностима, како то да се у њој сусрећу не једном и овакве констатације: «Јекавска јотација лабијала б, п, м и в присутна је само у појединим црногорским говорима. Стога облици као што су бљежати, обљесити, пљесма, трпљети, мљера, мљесто, вљера, живљети и сл. представљају дијалектизме. Умјесто њих треба биљежити нејотоване облике типа бјежати, објесити, пјесма, трпјети, мјера, мјесто, вјера, живјети као једино исправне» [истицање ван примјера наше] (Граматика ЦЈ 2010: 51); или: «Семантички конгруентни атрибут обавезан је кад долази уз именице с уопштеним значењем као што су: начин, нпр. С њим треба разговарати на други начин (није граматично: * С њим треба разговарати на начин) [истицање ван примјера наше] (Граматика ЦЈ 2010: 281).
Толико о (не)поштовању експлицитно наведених те-мељних «научно-методолошких» принципа «граматике црногорскога језика». Па зар се онда граматика која не поштује властите темељне научне принципе може сматрати озбиљним научно-стручним прилогом?! Главни допринос ове граматике јесте, дакле, у томе што она експлицитно наглашава да није граматика црногорскога језика, а ипак се тако зове, као и то да она почива на принципима којих се у опису не придржава.
Осим тог «доприноса», ова ће граматика остати упамћена и по још неким од у њој понуђених «иновација», на највећи број којих већ у предговору сами аутори скрећу пажњу. Тако у предговору аутори истичу да је њена највећа морфолошка новост то што је «показано да сваки глаголски облик има своју основу (инфинитив инфинитивну, презент презентску, имперфекат имперфекатску итд.) и своје увијек исте наставке» (Граматика ЦЈ 2010:16). У тексту Граматике, међутим, та «новост» је експлицитно негирана, што указује на досљедност аутора у заборављању властитих критеријума којих су се у «домишљању» мислили држати, али су у «изведби» очигледно на њих заборавили, чему најбољу потврду даје и морфолошка обрада глаголског придјева радног. «Глаголски придјев радни (или партицип перфекта активни) гради се – веле аутори Граматике – на два начина: 1. додавањем на инфинитивну основу [sic!] суфиксалнога морфема –л- и наставака за глаголски придјев радни; 2. замјеном суфиксалнога морфема инфинитивне основе [sic!] суфиксалним морфемом –л- и додавањем наставака за глаголски придјев радни» (Граматика ЦЈ 2010:123). Гдје је онда ту поштовање истакнутог принцип да «сваки глаголски облик има своју основу», или је можда опет у питању «уникатност црногорскога језика», а која сама не дозвољава да иједан лингвистички или научни принцип буде до краја испоштован.
Што се пак синтаксе «црногорскога језика» тиче, аутори као главну новост већ у предговору истичу то да је «у синтаксички опис црногорскога језика унијет и потенцијал имперфекта којим се означава неостварена могућност, жеља или услов у прошлости (нпр. хоћах виђети). Прије ове граматике тај је глаголски облик третиран као дијалектално обиљежје. Измјене у односу на досадашње граматике у Црној Гори унијете су и кад је у питању терминологија. Тако је, рецимо, традиционално употребљавани термин синтагма замијењен термином синтагмем (у складу с осталим ем-структурама: фонем, морфофонем, морфем итд. [а шта је са облицима на –а: фонема, морфема... који су уобичајенији у црногорској «стандарднојезичкој» традицији–МК] на нивоу апстрактности (као изванреченична категорија). Традиционална петочлана подјела именских одредаба на атрибут, апозицију, атрибутив, апозитив и атрибутско-прилошку одредбу замијењена је подјелом на атрибут, апозицију и атрибутско-прилошку одредбу. По синтаксичким својствима атрибутив и апозитив припадају апозицији односно атрибуту, па их није потребно издвајати као посебан тип одредаба» (Граматика ЦЈ 2010:16).
Као да аутори – а заправо Прањковић, коме у предговори Правопису, «правописни експерти» упутише захвалу за заслуге што је «синтакса црногорскога језика...израђена на узорито квалитетан начин» (Правопис ЦЈ 2010:11) – заборавише да често терминолошке измјене доводе и до измјена «научно-методолошких критеријума», односно да неутемељене измјене неријетко доводе до збрке у критеријумима из које могу произаћи и велике погрешке, чак и оне материјалне. А управо то је случај са терминолошким «доприносима» у Прањковићевом опису синтаксе «црногорскога језика». За редање и коменатрисање почињених синтаксичких погрешки критеријум ће нам бити «тежина» научног огрешења. Па кренимо редом, држећи се критеријума тежине научног огрешења илити промашаја.
Међу највеће терминолошке, а у ствари материјалне грешке у овој граматици без сумње спада именовање и образложење синтаксичког статуса допунског предикатива (Граматика ЦЈ 2010: 217, 262-263). О допунском предикативу најприје се говори при набрајању «синтаксичких служби придјева», гдје се констатује: «У предикатској служби придјеви се јављају: 1. као именски дијелови предиката, нпр. Данас сам поспан; 2. као атрибутско-прилошка одредба, тј. као придјеви који имају службу допуне предикату, а слажу се са субјектом, нпр. Милан се вратио кући уморан, Рибница тече мутна, Устао је одлучан и одморан. (Граматика ЦЈ 2010: 217). Дата је констатација сјајан примјер за тешко логичко огрешење типа contradictio in adiecto. Све је у њој котрадикторно, међусобно несагласно, искључујуће, у супротности не само с научном него и са здраворазумском логиком. Прво придјеви никад сами не могу вршити предикатску службу, него само предикативну, па се придјев никада сам не јавља у улози предикатске синатксеме, него искључиво као њен конститутивни елемент. А општепознато је да само синтаксеме, биле оне моно- или полилексичке, могу вршити неку синтаксичку службу (уп. Золотова 1988:4). Зато је нелогично службу реченичног члана приписивати лексичком елементу тог члана који никада сам ту службу не може вршити. Још већа је, логичко-методолошки непојмљива, грешка сматрати «атрибутско прилошку одредбу» «допуном предикату». У таквом схватању најспорније је тумачење, или одређење саме «допуне». Шта аутори сматрају «допунским предикативом» и «синтаксичком допуном» уопште, може се «докучити» из неких других поглавља у граматици, понајвише на основу анализе самога предиката, у потпоглављу насловљеном «Проширивање предиката».
«До проширивања предиката – вели И. Прањковић, који је аутор синтаксичког дијела граматике – долази или тако што се основноме предикату дода какав именски или глаголски дио (допунски предикатив)[1] или тако да се пунозначни глагол у служби предиката рашчлани (декомпонује) на своје саставне дјелове, и то на перифразни глагол и именски дио. Кад се предикату који има облик пунозначнога глагола дода именски или глаголски дио, такав се дио предикта [sic!] назива допунским предикативом. С обзиром на то је ли тај дио именски или глаголски, разликује се именски и глаголски допунски предикатив. Именски допунски предикатив обично има облик придјева, и то у неодређеном виду, који је конгруентан или са субјектом, нпр. Ана је лежала смирена, или с објектом, нпр. Нашли смо га исцрпљена. Такав допунски предикатив назива се атрибутско-прилошком одредбом, јер се уводи по предикату и постаје његов дио» [sic!] (Граматика ЦЈ 2010:262).
Из наведеног цитата је јасно само једно да аутор «до-пунски предикатив» сматра и атрибутско-прилошком одредбом и интегралним дијелом предиката («јер се уводи по предикату и постаје његов дио»). А то двоје се методолошки искључује. Наиме, «предикат» и «атрибутско-прилошка одредба» јесу различити синтаксички чланови, који имају различите искључујуће синтаксичке функције. Функција предиката никад се не може подударати нити поистовјећивати са функцијом било које одредбе, прилошке или атрибутске свеједно: предикат је предикат, а прилошка одредба или атрибутско- прилошка одредба јесте само одредба. Зато је и логички и методолошки немогућу један реченични члан сматрати дијелом другог, будући да би тада тај члан нужно изгубио статус члана и постао конститутивни елемент његове синтаксеме као синтаксичке јединице којом се тај члан изражава. А синтаксема јесте морфосинтаксички облик синтаксичког члана, док је функција реченична позиција и улога те синтаксеме. Због тога тумачење да «атрибутско-прилошка одредба ... се уводи по предикату и постаје његов дио» који се зове «допунски предикатив» – ништи принцип синтаксичке «линеарности» реченичних чланова (чија би се суштина могла експлицирати овако: истовремено се не могу остварити два реченична члана у оквиру једнога, него они, зато што су функционално диференцијални, морају бити реализовани линеарно). Из овог синтаксичко-црногорско-хрватског «ингениозног» тумачења проистиче да предикат и кад «има облик пунозначнога глагола» није потпун, него му се као његов интегрални дио додаје «допунски предикатив» у функцији «атрибутско-прилошке одредбе». То за собом повлачи још већу логичко-методолошку материјалну грешку. Аутори «црногорско-хрватске синтаксе» тиме не ниште само синтаксички статус простог глаголског предиката, него укидају разлику између функције предикат и функције прилошких одредби изражених одређеним формама синтаксема, нпр. глаголским прилозима. Наиме, они синтаксичку употребу глаголских прилога подводе под «глаголски допунски предикатив». Тако се експлицитно наводи да «глаголски допунски предикативи могу имати облик глаголскога прилога садашњег (пролазећи) или глаголског прилога прошлог (прошавши) [....] нпр.: Обично предаје стојећи или Пролажаху крај нас пјевушећи; Посматрао нас је налактивши се. (Граматика ЦЈ 2010:263).
Досадашња је готово сва релевантна србистичка и/или сербокроатистичка литература сматрала да глаголски прилози, као и сви прилози, врше функцију прилошких одредби, да су они «кондензатори значења» одређених типова зависних реченица, и да је значењски тип прилошке одредбе условљен управо тиме који тип зависне реченице кондензује глаголски прилог или његова синтагма. Сада нас, ево, хрватски аутори «црногорске синтаксе» увјеравају да глаголски прилози немају посебну синтаксичку функцију, него да су «глаголски допунски предикативи» у функције «дијелова предиката». Ингениозно, нема шта! Само што на другом мјесту граматике, при обради самих глаголских прилога, аутори заборавише на то «ингениозно» рјешење, па, у складу са досадашњим научним тумачењима – негирајући тиме велику новост о глаголским прилозима као «допунским предикативима» – написаше да су глаголски прилози «прикладни за означавање радње као околности, што им је и главна служба [....]. Глаголски прилог садашњи најчешће има значење које одговара значењу временске клаузе с везником док. [....]. Глаголски прилог прошли најчешће има значење које одговара временској реченици са зависном клаузом која означава претходност (антериорност, пријевременост)» (Граматика ЦЈ 2010:180, 181). Не вјерујемо да аутори и временске реченице као значењске еквивеленте глаголским прилозима сврставају у допунске предикативе. не чине то бар експлицитно у овој граматици! Па хајде се ти сад снађи – имају ли глаголски прилози функцију прилошких одредби, или функцију «допунских предикатива»?!
Или можда аутори сматрају да «допунски предикатив» спада у општепознате синтаксичке допуне које нису дијелови предикатских синтаксема него су, као посебни чланови, предикатски додаци, као што је то нпр. објекат? Општепознато је нпр. да се сви по предикату уведени реченични чланови, на основу степена комуникативне нужности навођења, дијеле на одредбе и допуне. Допуне су, као комуникативно неопходни чланови, нужни елементи реченичног модела. Без њиховог навођења нема минималне комуникативне потпуности исказа. У такве допуне убрајају се објекат и прилошка допуна (нпр. Они прелиставају књигу; Они бораве у хотелу). За разлику од допуна одредбе су факултативни, необавезни чланови реченичног модела, и ту спадају све прилошке одредбе, све атрибутске одредбе, и све атрибутско-прилошке одредбе, без обзира којим морфолошким типом синтаксема су изражене. Аутори «црногорске синтаксе» очито знају за ту синтаксичку подјелу «припредикатских чланова», јер, говорећи о објекту као допуни, они кажу: «Назив 'допуна' има нешто шире значење. Под њим се наиме може подразумијевати и предмет који не мора бити члан реченичне структуре. Тако у реченици Продавши кућу, комшија је преселио у стан облик кућу допуна је глаголском прилогу прошлом (продавши) који нема службу предиката. Исто тако допуном се сматра и зависна саставница (тагмем) допунских спојева ријечи који су резултат рекције. Осим тога допуном се могу сматрати и неки елементи реченичне структуре који не означавају предмет укључен у радњу, но околности у којима се догађа радња предиката. Мисли се посебно на тзв. прилошке допуне какве сусријећемо у реченицама типа Комшија станује на крају града» (Граматика ЦЈ 2010:269-270). Иако их именују «допунама предиката» аутори «допунске предикативе» заборављају поменути међу допунама. Вјероватно свјесно, у супротном би јавно признали да не разликују одредбе и допуне, а не би никако могли оправдати неукључење у предикатске допуне објекта као неспорне «предикатске допуне». Или је опет у питању «јединственост црногорског језика», у коме прилошке или атрибутско-прилошке одредбе наступају у функцији предикатских допуна, односно «допунских предикатива», док се та функција искључује код објекта зато што је он неспорна допуна?!
Научне несувислости везане за предикат и «предикатске допуне» у овој граматици се не окончавају са «допунским предикативом». Још је несувислије, ако може бити, дефинисање именског предиката. Но, погледајмо шта о томе «црногорска синтакса» каже, најприје у поглављу о глаголском и именском предикату: «Кад службу предиката врши глаголски облик, такав се предикат назива глаголским, а кад ту службу врши копулативни или семикопулативни глагол с именском ријечју, такав се предикат назива именским» (Граматика ЦЈ 2010: 259). Дакле, не заборавимо, именски предикат је онај који уз наведени тип глагола у свом саставу има «именску ријеч»! И тако се, заиста, и у свим србистичким и/или сербокроатистичким чак и основношколским граматикама дефинише именски предикат. При том се подразумијева да дјеца знају шта су именске ријечи, јер се то учи још у петом разреду основне школе, будући да на основу тог знања они разликују појам именички и именски (оно што припада именицама и оно што припада свим именским или деклинабилним ријечима). Али аутори «црногорске синтаксе» очито да су заборавили шта значи термин «именска ријеч», јер, образлажући структуру именског предиката, кажу да такав предикат «чини неки од облика копулативног глагола бити и именског дијела који је носилац лексичког значења. [...] У служби именског дијела могу бити: именице, замјенице, придјеви, бројеви и прилози [sic!], нпр. То је глупо. Сутра ће бити прекасно» (Граматика ЦЈ 2010: 260). То ће аутори, да би одагнали сумњу да није у питању случајна погрешка, поновити и на другом мјесту у граматици, наводећи да «прилози у неким типовима реченица (једночланих или бесубјекатских) имају и службу која је иначе својствена прилошкоме дијелу именскога предиката [sic!], нпр. Тешко нам је.» (Граматика ЦЈ 2010:219).
Датој тврдњи, по којој се прилози сматрају именским ријечима, најбоље одговара квалификација да је у питању оксиморонска нонсенсна дефиниција. Или смо опет у криву. Можда, хрватски аутори, овим још једном желе потврдити «јединственост црногорског језика», у коме за разлику од свих осталих словенских језика ето и прилози улазе у именске ријечи?!
Научно неутемељени, синтаксички готово карикатурални критеријуми примијењени у обрада предиката и његових конституената сусрећу се и на обраду објекта. Сматрајући објектом «предмет који бива захваћен глаголском радњом, предмет у вези с којим се радња врши» (Граматика ЦЈ 2010:270), у «црногорској» се синтакси уважава традиционална подјела објеката на праве (директне) и неправе (индиректне), али с погрешним интерпретативним модификацијама, које само потврђују теоријско-методолошку неконзистентност примијењених критеријума анализе. А она се у првом реду тиче статуса правога објекта. У освјетљењу објекта укључен је низ исправних општеприхваћених тврдњи: да је «прави објекат начелно у акузативу, а и у оним случајевима кад није у акузативу, редовито је замјењив акузативом» (Граматика ЦЈ 2010: 270), да «акузатив правога објеката долази као допуна прелазним глаголима» (Граматика ЦЈ 2010:202), и да су прелазни глаголи и прави објеката готово у односу двоструке импликације, будући да «такви глаголи, дакле, они који предодређују такав објекат у акузативу, називају се прелазним глаголима, а објекти уз такве глаголе правим или ближим (директним) објектима» (Граматика ЦЈ 2010:270). Али зар би «црногорски језик» могао бити «јединствен» ако ту јединственост не би потврдио и на тако значајном реченичном члану какав је објекат?! И аутори ту јединственост «проналазе» у реченицама са више објеката. «Тада је – вели И. Прањковић, као аутор синтаксичког дијела «црногорске граматике» – обично један објекат прави, а други неправи» па констатује да је «први објекат увијек је у акузативу», док неправи може бити: или у генитиву, или у дативу, или «у акузативу (као и прави објекат)», или у инструменталу, или у локативу, наводећи за поткрепу међу неспорним и два у најмању руку спорна, да не кажемо потпуно погрешна примјера: Ухватили су их (акузативни прави објекат) у крађи (локативни неправи објекат), и Учио нас (акузативни прави објекат) је математику (акузативни неправи објекат) (Граматика ЦЈ 2010:273). Није јасно по ком би се критеријуму приједлошко-падежна конструкција у крађи могла прогласити објектом. Примијенимо ли критеријум «парафразе», који за дифернцирање објекта и прилошке одредбе наводе и сами аутори «црногорске синтаксе», а према коме се «објекти не могу парафразирати» а прилошке одредбе могу (Граматика ЦЈ 2010:276), готово да је очигледно да у крађи није објекат него прилошка одредба времена, јер се може парафразирати са Ухватили су их за вријеме крађе. Суптилнија синтаксичко-семантичка анализа показала би, међутим, да је овдје заправо у питању атрибутско-адвербијална одредба уз их као прави објекат који има статус пролептичког објекта (в. Ковачевић 1998:169-180), и који би одговарао неграматичном партиципском еквиваленту *Ухватили су их крадуће.
Реченице са хомоформним правим и неправим објектом, тј. с оба у бесприједлошкој акузативној форми, у «црногорској граматици» поткрепљују се са три примјера: Учио нас је математику; То вас нијесам питао и Нешто бих те молио. За те се реченице констатује да се «каткада [sic!] описују као реченице с двама правим објектима. Будући да је ријеч о објектима различита типа, објекте математику, то и нешто оправданије је описивати као неправе јер би се иначе могло претпоставити да има правих објеката различита типа (што би било методолошки проблематично). Да је тако, потврђује и чињеница да глагол учити нпр. има различите праве објекте с обзиром на то значи ли «стицати знање», нпр. Учим математику, или значи «чинити да неко други стиче знање», «поучавати», нпр. Учи нас, те да неправи објекат у акузативу тај глагол има само у другоме значењу. Било би дакле: Учи нас (прави објекат) математику (неправи објекат). Осим тога објекте типа математику, то и нешто могуће је замијенити и каквим другим обликом, нпр. дативом, упор. Учио нас је математици, што иначе не важи за прави објекат, јер се умјесто Учим математику, не може рећи *Учим математици нити се умјесто Учи нас икако може рећи *Учи нама)» (Граматика ЦЈ 2010:273-274).
Готово невјероватно звучи констатација да би било «методолошки проблематично» претпоставити «да има правих објеката различита типа» ако се зна да прави објекти нису семантички недјељива категорија (уп. нпр. Гортан-Премк 1971), и да се они и не идентификују према семантичком него према морфолошком критеријуму. Тако се бесприједлошка акузативна форма јавља једним критеријумом прелазности глагола, а прелазност глагола и нужним и довољним условом реализације правог објекта. Зато би прихватање критеријума да се неправи објекат може јавити и у акузативу без приједлога значило укидање јединог упоришног критеријума за идентификације не само правог објекта, него и прелазности глагола. И управо зато се наведено «домишљање» аутора «црногорске граматике» показује не само «методолошки проблематичним» него методолошки потпуно неприхватљивим, или прецизније речено: погрешним. Тим прије што ни додатни тобоже подржавајући критеријуми нису, како аутори «црногорске синтаксе» мисле, потврда него управо негација њиховог мишљења. Наиме, замјена акузативне форме правог објекта и падежном формом неправог објекта, и падежном формом у необјекатској, нпр. адвербијалној функцији – не укида акузативној форми статус правог објекта. Тако, примјера ради, у сљедећим случајевима бесприједлошке форме акузативног објекта задају том објекту статус правога без обзира на то што су замјењиве бесприједлошким дативним формама неправога објекта: Помажем друга (прави објекат) / другу (неправи објекат); Плаћам професора (прави објекат) / професору (неправи објекат) за часове; Савјетујем пријатеља (прави објекат) / пријатељу (неправи објекат) да то не ради; Он лаже родитеље (прави објекат) / родитељима (неправи објекат) да је положио испит, и сл. И не само да је прави акузативни објекат могуће замијенити неправим у бесприједлошким падежним формама, него је неријетко он супституентан и приједлошко-падежним како објекатским тако и прилошкоодредбеним формама, што недвосмислено потврђују сљедећи примјери: Чекали смо дуго диплому (прави објекат) / на дипломи (неправи објекат); Заборавио сам ту чињеницу (прави објекат) / на ту чињеницу; Претрчао је улицу (прави објекат) / преко улице (прилошка одредба мјеста); Пропутовао је Србију (прави објекат) / кроз Србију (прилошка одредба мјеста), итд. Све ово недвосмислено показује да се иновација о бесприједлошком акузативу као неправом објекту може подвести једино под «јединствености црногорскога језика», и да другога упоришта никаквога немају!
Наведене материјалне грешке чак се могу сматрати "суптилнијим", јер представљају огрешења о теориско-методолошка начела структуралне синтаксе. Али у синтаксичком дијелу «црногорске граматике» има и приземнијих, готово основношколских грешака, од којих ћемо издвојити оне најеклатантније. За синтаксу је врло битно дати критеријуме идентификације фазних и модалних глагола, односно глаголских израза, јер су они конститутивни елементи сложеног глаголског предиката. Општепознато је, међутим, да у различитим синтаксичким контекстима иста глаголска лексема може једном имати вриједност модалног, а други пут пунозначног глагола, као нпр.: Желим (модални глагол) да се одморим; Желим (пунозначни глагол) да се одмориш. Нужан услов за модални статус неког глагола или глаголског израза није само допуна да+презент или инфинитив, како аутори «црногорске граматике» мисле (Граматика ЦЈ 2010:166), него и моносубјекатска вриједност реченице, што ће рећи да исти субјекат «врши радњу» и модалног и радњу допунског глагола. Тај други услов аутори «црногорске синтаксе» очигледно нису знали, па се код њих међу модалним глаголима налазе и сљедећи, са својим «опримјерењима»:
«правити се: Прави се да му је свеједно;
претварати се: Претвара се да је све у реду;
дати (се): Дао је да му уплате лото.» (Граматика ЦЈ 2010:168).
Ни један од наведених глагола у наведеним примјерима нема статус модалног, јер допуна да+презент није у функцији допуне модалном глаголу (уосталом није замјењива ни инфинитивом) него има вриједност допунске изричне клаузе. У свим наведеним примјерима субјекат датога глагола и допунске клаузе није исти, што је јасан показатељ да наведени глагола у датим реченицама нису модални, већ и по томе што дате конструкције не представљају сложени глаголски предикат него зависносложене реченице.
Још бизарнија је материјална грешка неразликовања простих и сложених везника, илити «произведених и непроизведених», како их аутори «црногорске граматике називају (Граматика ЦЈ 2010:224). Тако се нпр. у «непроизведене» везнике убрајају и везници мада и премда (иако су настали од ма+да и прем+да), док се међу «произведеним» сусрећу нпр. откуд и одакле (што онда одагнава сваку сумњу да су се аутори као диференцијалним критеријумом руководили синхроним критеријумом монолексичности и полилексичности везника).
Не само што аутори не разликују «произведене» од «непроизведених» везника него не разликују ни алолексу глаголског облика и њој хомоформни модални прилог (ријечцу). Тако се као једини примјер за модални футур први, који означава «благу тврдњу или несигурност у оно што се тврди» наводи Биће да се разбољела» (Граматика ЦЈ 2010:176). А у питању уопште није футур први, него ријечца настала конверзијом алолексе футура првог, ријечца у значењу «вјероватно/највјероватније»: Биће/ Вјероватно/Највјероватније да се разбољела. Да је то тако, лако је провјерити тестом немогућности замјене дате «форме» било којом другом формом из парадигме футура првог: *Бићемо да смо се разбољели / *Бићеш да си се разбољела, и сл.
А у вези с обрадом значења глаголских облика треба рећи да су аутори погдјегдје на нивоу синтаксичких знања 19. вијека. То се у првом реду односи на непотпуно, што ће рећи потпуно погрешно, одређење значења плусквамперфеката и футура другог. Тако се плусквамперфект значењски одређује као «претпрошло вријеме», пошто се констатује и примјерима поткрепљује само сљедеће: «плусквамперфекат означава радњу која претходи некој другој радњи у прошлости» (Граматика ЦЈ 2010:176). Насупрот таквом значењском одређењу стоји општепозната чињеница да се плусквамперфектом може означити и радња која претходи некој другој прошлој радњи (нпр. Он се није био ни родио кад је отац купио кућу), и радња која се догађа послије неке друге прошле радње (нпр. Прије него што је био дошао, он се јавио телефоном), и радња која је истовремена с неком другом прошлом радњом (нпр. Док смо гледали утакмицу, били смо се изнервирали).
За футур други аутори «црногорске граматике» пак кажу да је «увијек релатив јер означава будућу радњу која претходи другој будућој радњи или је (рјеђе) истовремена с њом» (Граматика ЦЈ 2010:167-68), што такође није тачно јер се и њим све три временска хронолошка односа према другој будућој радњи могу изразити: и антериорност (нпр. Чим будем дошао, то ћу ти испричати), и постериорност (нпр. Прије него што будем дошао, јавићу ти се телефоном), и истовременост (нпр. Док будем гледао утакмицу, ништа друго нећу радити).
Наведене грешке у црногорској граматици могу се сматрати парадигматичним. Због тога их више нећемо «низати» нити их коментарисати. Треба, међутим, напоменути да материјалних грешака има и у обради конгруентног атрибута, и у обради неконгруентног атрибута, и посебно у обради апозиције, и у обради како појединих врста независносложених тако и појединих врста зависносложених реченица....
5. Закључак
Анализа трију нормативних приручника «црногорског језика» – Правописа, Граматике и Научно-методолошких основа стандардизације – истиче двије готово иманентне заједничке особине. Све што је с теоријско-методолошке стране ново у тим трима приручницима по правилу се може оквалификовати као научно неутемељено, и може се правдати само «јединственошћу црногорског» између свих језика у Европи и свијету, коју тако нападно истицаху његови инаугуратори и главне «перјанице». Ако су начела која су у подлози правописног и граматичког описа погрешна, онда и није могуће да тај опис буде на научно задовољавајућем нивоу. То ови приручници на најбољи начин потврђују. Они јесу пуни промашаја, великих, који често имају статус материјалних погрешака.
Све што је с «прагматичке» стране ново у овим приручницима углавном се везује за примјере који без изузетка одишу «црногоризмима». А под «црногоризмима» аутори су по правилу сматрали лексеме са источнохерцеговачким гласовима ć [лат. ś] и з' [лат. ź], који ето у «црногорском језику» имају статус «фонема», па лексеме у чијем саставу се ови гласови «псеудофонеме» налазе аутори наведених приручника тако радо и тако често употребљавају у свим могућим «опримјерењима». На основу примјера датих у тим трима нормативним књигама стиче се утисак да у «црногорском језику» и нема ријечи у којима нема ć [лат. ś] и з' [лат. ź]. Ако би се за «бошњачки/босански језик» могло рећи да почива на начелу «Гдје год нађеш згодно мјесто, ти Х убаци», онда би начело «црногорског језика» бе сумње било: «Ђе гођ можеш, ти ријечи са ć [лат. ś] и з' [лат. ź] употријеби». До сличног је закључка уосталом дошла и Рајка Глушица, иначе велики поборник «црногорског језика», направивши карикатуралан текст Тако је говорио Миćо, у коме, како сама каже, «нема ни једне ријечи која није из правописног рјечника другог, измијењеног издања Правописа црногорскога језика из 2010. године или да није у складу са правописном нормом» (Глушица 2010:42). Овај текст Р. Глушице на најбољи начин показује суштину новости «црногорског језика» представљеног у трима наведеним нормативним приручницима. Зато га овдје, у закључку, и преносимо у цјелини, (црногорском) латиницом, како је и написан.
Ovako je beśedio Miśo
Miśo pođekad šćaše beśediti o nekijem śećanjima iz đetinjstva i o tome kako šćaše odbačiti svoj veleljepni pośed, inače nije imao pośedovni list, jer ga je śenjalo da će se negđe drugđe zauvar ućešit od toga đečjeg śećanja, zbog kojeg šćaše biti po vas dan śetan i neućešan.
Njegov biźo iźede śekutićem koźu nogu, a ona mu rogom iśeče źenicu. Bđa (imperfekat glagola bdjeti) nad njima dok se nijesu ubažđeli. Tijeh muka paśijeh i koźijeh śećao se đe gođ bi odśeo. Posta preośetljiv, ośetno đetinjast, no kako bješe dośetljiv, śeti se da pośeti śevernog mu vrljookog i bastadurnog suśeda Źaja, orjeđeg, prośečnog ćešitelja, i njegovu ženturaču - ženturinu Źanu koja ga je pođekad mrźela, i da onđe preśedi vas poneđeljak. Śede u svoj dvośed, źato (hipokoristik od zlato) svoje, pa pravo na suśedni zemljopośed.
Kad tamo svugđe guśenice, iźedoše paśake, śeme na śemeništu i vas śenokos, nasta śeča i śeckanje, dok su suśedi śeđeli bašibozučki na svojijem napuvanijem śedištima, čkileći od śekiranja. Beśedio je poslije da je predośećao da će pośetu suśedima ośenčiti neka śekiracija.
Viđevši da zablude i da dośetka, da će suśed ćešitelj oćerati śetna śećanja koja su ga zapośela, nije dobra, on śutradan napravi zaśedu jednoj tankośenoj i usplamćeloj đevici koja śeknu, zaśekomani i zaśerpa kao neka uśeđelica, a ne ućešiteljski i đevičanski. Zaisto ga preśeče te pobježe, ne śećam se bogme, ili na Śeverni pol ili u Śevernu Ameriku da se ućeši. Tamo kad gođ bi zaruđela Śevernjača i zaśenčila Velikog međeda, Miśo bi pravio preśek svojega života i svojijeh teškijeh i bezućešnijeh ośećanja.
Istraživači sa Instituta za cmogorski jezik i književnost smatraju da treba samo da se naviknemo na ovakve oblike, a oni su inače, kao opšteupotrebni i opštecrnogorski ušli u normu. Kako su jotovani oblici propisani zvaničnim normativima crnogorskog jezika, onda ih svakako od jeseni možemo očekivati i u čitankama i udžbenicima za osnovne škole i gimnaziju. (Глушица 2010:42).
Утисак који остаје након ишчитавања трију наведених нормативних приручника црногорског језика једнак је утиску који остаје послије ишчитавања ове Глушичине приче. Дакле, то је тај «црногорски». А што се лингвистичког статуса тог «црногорског језика» тиче, тешко се не сложити с оцјеном Ранка Бугарског да се «лингвистички, тај [црногорски] језик готово ни у чему не разликује од српског осим у неким мање важним појединостима. Део стручњака у Црној Гори, инсистира на одређеним разликама, рецимо на та два нова слова, али лингвистички се не може говорити о засебном језику. Црногорски је политички прокламован као посебан језик, али то је један регионални варијетет српског језика» (Бугарски 2012:23). Само у једном треба исправити Бугарског: на «црногорском језику» не инсистира само «део стручњака у Црној Гори» него још и прије «дио лингвиста у Хрватској». Зато и јест могућ у свијету незабиљежен «поступак: у немогућности да направе своју граматику [Црногорци] преводе/модификују хрватску и објављују као граматику црногорског језика» (Тошовић 2010:12), а без сумње «је срамотно да се на овакав начин врши кодификација црногорског језика» (Тошовић 2010:12 – фуснота 12).
Л и т е р а т у р а
Бањевић 2008: Branko Banjević, Nijesmo jezik prilagođavali tuđim pravopisima, Pobjeda, 30. 8. 2008. Kultura, str. III.
Бугарски 2012: Ранко Бугарски, Ћирилица није на самрти, Прес РС, 26. 1. 2012, 22-23.
Глушица 2010: Rajka Glušica, Crnogorski jezik u čeljustima nacionalizma, Riječ, br. 4, Nikšić, 2010, 35-46.
Гортан-Премк 1971: Даринка Гортан-Премк, Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику, Београд: Институт за српскохрватски језик, Библиотека Јужнословенског филолога, Нова серија, књ. 2, 1971.
Граматика ХЈ 2005: Силић, Прањковић 2005: Josip Silić, Ivo Pranjković, Gramatika hrvatskoga jezika za gimnazije i visoka učilišta, Zagreb: Školska knjiga, 2005.
Граматика ЦЈ 2010: Adnan Čirgić, Ivo Pranjković, Josip Silić, Gramatika crnogorskoga jezika, Podgorica: Ministarstvo prosvjete i nauke, 2010.
Золотова 1988: Г. А. Золотова, Синтаксический сло-варь: репертуар элементарных единиц русского синтаксиса, Москва: Наука, 1988.
Јањушевић-Оливери 2011: Ана Јањушевић-Оливери, Црногорске иновације српског/српскохрватског правописа, Октоих, 1-2, Подгорица, 2011, 109-120.
Јовановић 2011: Миодраг Јовановић, Секвенце сј, зј у црногорским и другим ијекавским говорима, Октоих, 1-2, Подгорица, 2011, 175-196.
Катичић 2010: Radoslav Katičić, Srpski jezik nije štokavski, Vijenac, Broj 427-429, 15. srpnja 2010. (www.matica.hr/ Vijenac/vijenac427...._stokavski, 16. 4. 2012)
Ковачевић 1998: Милош Ковачевић, Синтакса сложене реченице у српском језику, Београд, Србиње: Рашка школа, СПКД «Просвјета», 1998.
Ковачевић 2003: Милош Ковачевић, Српски језик и српски језици, Београд: СКЗ, БИГЗ, 2003.
Ковачевић 2011: Милош Ковачевић, Сагасност између језичкононсенсног уставног и наставног статуса и назива српског језика у Црној Гори, Слово, бр. 34-35, Никшић, 2011, 19-22.
Матовић 2012: Веселин Матовић, Ноћ дугих маказа: Потискивање српског идентитета у црногорским уџбеницима за језик и књижевност, Никшић: Матица српска-Друштво чланова у Црној Гори, Актив професора српског језика и књи-жевности, Октоих, 2012.
Никчевић 2000: Vojislav Nikčević, Crnogorski kao ma-ternji. Budućnost naroda čuva se jezikom, Pobjeda, 19. 2. 2000, str. 19.
Остојић 1996: Проф. др Бранислав Остојић, Колебања у норми српског језика, Подгорица: УНИРЕКС, 1996.
Правопис ЦЈ 2010: Миленко А. Перовић, Јосип Силић, Људмила Васиљева, Правопис црногорскога језика, 2. измијењено издање, Подгорица: Министарство просвјете и науке, 2010.
Силић 2010: Josip Silić, Crnogorski jezik: naučno-meto-dološke osnove standardizacije crnogorskoga jezika, Podgorica: Ministarstvo prosvjete i nauke, 2010.
Стојановић 2011: Јелица Стојановић, Путевима српског језика и ћирилице, Никшић: Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, 2011.
Томовић 1990: Слободан Томовић, Коментари: Лажни цар Шћепан Мали /Луча микрокозма / Горски вијенац, Београд, Цетиње, 1990.
Тошовић 2010: Branko Tošović, Jezici u Bosni i Hercegovini: autoegzisrtencija i/ili koegzistencija, Riječ, br. 4, Nikšić, 2010, 7-24.
[1] Сва истицања у цитату, мимо курзивног истицања примјера, јесу накнадна, тј. наша – МК.