I Веселин Матовић: НОЋ ДУГИХ МАКАЗА
Рекли су о књизи Ноћ дугих маказа:
„Када би којим случајем ова књига била обавезна литература у црногорским школама, не бих бринуо за српски језик у Црној Гори.“
Владика Будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић)
„Матовићева књига је светионик истине, истинито огледало о размјерама затирања и прекрајања српског језика у Црној Гори и свједок недјела над нашом традицијом и културом у циљу насилне промјене националног идентитета.“
Проф. Др Лидија Томић (Филозофски факултет Никшић)
„Ноћ дугих маказа је, без патетике, потресно до бола свједочење и анализа антисрпског лудила и србофобије твораца црногорских програма за матерњи језик и књижевност.“
Проф. Др Драга Бојовић (Филозофски факултет Никшић)
„Књига је и свједочанство о „ноћи дугих маказа“ у једном тешком времену у Црној Гори, о покушају сјечења, кројења и прекрајања историје, културе, науке, а, прије свега, истине о српском језику и књижевности – и то на мјесту, у данима и годинама, гдје је и када је то најболније, најпогубније и најнеодговорније, а то су школа и просвјета, то су наша дјеца у узрасту у ком се не смију лагати. „
Проф. Др Јелица Стојановић (Филозофски факултет Никшић)
„Све је у овој књизи засновано на егзактним критеријумима, и на документима. To конкретне анализе конкретних актуелних програма и на њима заснованих уџбеника: и то и оних за основну, и оних за средњу школу. Све документовано да документованије не може бити. Све критеријално образложено да критеријалније не може бити. И, на жалост, све стварност, а не фикција!“
Проф. Др Милош Ковачевић (Београдски универзитет)
„Ово је темељна и документована анализа једног од најкрупнијих националних, културних и просветних проблема у савременој црногорској држави.“
Проф. Др Петар Милосављевић (Нови Сад)
„Веселин Матовић се упустио у минуциозну анализу садржаја уџбеника за језик и књижевност у црногорским школама, од првог разреда основне до четвртог разреда средње школе. Имао је за циљ да на дјелу прикаже „удружени подухват“ прогона српске књижевности и језика из образовног система. И заиста је прецизно открио застрашујуће размјере тог „просвјетног антисрпства“ у Црној Гори. (…)
Србомржњом заслијепљени састављачи ових програма сачинили су у ствари приручнике за инжењеринг дјеце, како би од њих створили носиоце новог идентитета, тзв. „Homodukljanikuse“!
Доиста, застрашујући пројекат!“
Будимир Дубак, књижевник (Подгорица)
Прикази књиге Ноћ дугих маказа
Драга БОЈОВИЋ
Књига Веселина Матовића Ноћ дугих маказа (ако смијем да дирам у овакав поетски наслов и ауторство, народ би рекао ножица) је, без патетике, потресно до бола свједочење и анализа антисрпског лудила и србофобије твораца црногорских програма за матерњи језик и књижевност, и који су (то лудило и фобија) у крајњем резултату, интелектуални вандализам и варваризам, једном ријечју–згариште.
Не можемо, прочитавши ову изузетну књигу, а да се не запитамо–откуда таква појава, ту поред нас, међу нашима? Преиспитујући настанак ове појаве у мало даљој перспективи као највидљивији њен узрок показује се незнање, каквог год поријекла било (књишко, незнање као кукавичлук, замјена за знање, незнање као сујета, „нарцизам малих разлика“...) или укратко, како би рекао наш народ: Не зна, учити се не да. Или, како још свједочи наша стварност још: Не зна и неће да зна.
Морамо отворено рећи: нигдје тако, као у Црној Гори, већ одавно, лако до јавности не налази пут више него „псеудолингвистички шунд“ на шта су још осамдесетих годинс скретали пажњу наши познати лингвисти, а један од њих је и Митар Пешикан, Староцрнорац и Србин који је упозоравао: „... у свој језикословној литератури која ми је доспијевала до руку нигдје нијесам уочио појаву такве срозаности стручног нивоа писања о језичкој материји као овдје у Црној Гори. То је, с једне стране плод политикантског манипулисања језичким чињеницама, произвољног кројења и натезања факата да би се наврнула вода на некакве чудне воденице, а с друге стране плод олаког лаичког уплитања у материју чијим ни школским основама аутор н влада. Заједнички је исход једнога и другога јавно писање испод нужних мјерила студентских семинарских и испитних радова и изван других нужних мјерила“.
Пешикан ипак полемише са таквим наводима, јер му се ријетко пружала прилика да наступа јавно у Црној Гори, а један од тих навода(није тешко погодити којег аутора) гласи: „За потребе ширења православља...освајачка ортодоксна пропаганда ...у црквене књиге писане језиком македонских Словена ...уноси и црногорски народни језик“, што је у складу са налазима истог аутора да „Дукљани од почетка писмености до Немањића у цркви и књижевности, која је западноевропског карактера, употребљавају латински и црногорски језик, односно латиницу, а Рашани. старословенски језик и ћирилицу у врло ограниченој писмености источноевропског, ћирило-методијевског карактера“. У одговору на ту несувислост Пешикан са научном смиреношћу одговара: „Што се тиче редакције старословенског језика, њу славистички свијет зове српском(ист. Д.Б.), неки њени битни елементи уочавају се већ у сачуваним глагољским одломцима, а коначно се формирала кад је до нас допрла са истока ћирилица, и то у поступку транскрипције глагољских текстова...Та редакција никако нема карактер мјешавине језика македонских Словена и мјесног разговорног језика – ни црногорског ни српског, него језик остаје суштински старословенски, тек артикулационо прилагођен штокавском изговору. Исто то незнање на основу комичних аргумената проглашава Маријинско (глагољско) јеванђеље за црногорско, Мирослављево за ијекавско(зетско) давно прије него што се „јат“ изјаснило куда ће, па чак и Прасловене дијели на екавце, икавце и ијекавце, који то нијесу случајно, него су то понијели из прапостојбине... (Срба у списку ијекаваца нема). А кондензат таквих несувислости залијетао се и према Енциклопедији Југославије, само под другим ауторским именом“.
Данас се у Црној Гори десио „случај незнање“ и то управо у институцијама знања. Стога се поставља питање: да ли један образовни систем може доживјети веће посрнуће од оног када се таква и слична незнања нађу у уџбеницима за основну и средњу школу, што детаљно представља и анализира Матовићева књига? Изгледа нам да не може, мада су од овог посрнућа теже посљедице које остављају на младе људе и формирање њихове личности.
Незнање, немар, умртвљеност, друштвени амбијент, производе ново незнање и површност. Данас се тзв. црногорски језик у јавности поистовјећује са увођењем слова и гласова из говора си з’, и тога се држимо „као пљан плота“. Ова књига документовано (да документованије не може бити), аргументовано(да аргументованије не може бити), критеријално(да критеријалније не може бити), указује да је то једна минорна појава, која би могла чак имати и мјеста у ортографији српског језика, па и на нивоу нормативних правила, како је предлагао наш познати лингвиста Радмило Маројевић, за нека лична имена, надимке и топониме–, према оној назови интелектуланој касапници из области српске, па и укупне, свјетске књижевности.
У нашој, па и интелектуалној јавности измјена програма за матерњи (читај: српски) језик карактерисала се опаском: нема у њима Светог Саве. И на томе се углавном завршавала прича. Да, то је застрашујуће, нема Св. Саве, али колико још нема, а нема свега чему је он почетак, – било би прећутано (осим од понеког уплашеног и/или беспомоћног вапаја родитеља и проницљивог дјетета) и од лаковјерне и испрепадане просвете (питање је колико њих то може и уочити), да нема Матовићевог пера, ерудиције, одговорности и способности. „Црно на бијелом“, програми претходни, „матерњи“, „црногорски“... И нестало је свега што мирише на светосавље, на српско, на Косово,или може бити у некој вези с тим: немД. Обрадовића, Д. Максимовић, Ј.Ј. Змаја, Бранка Ћопића, Драгана Лукића, Душана Радовића, Бране Црнчевића, Бранка Радичевића, Петра Кочића, Ђуре Јакшића,Скендера Куленовића, нема Бојићеве Плаве грбнице...
И шта се испоставило: у програмима је уништена светосавска филозофија прогреса наспрам које стоји хуманистички човјек и његов прогрес,тј. регрес,– и светосавска филозофија културе наспрам које стоји метафизички и практични нихилизам европске културе изражен принципом: нема Бога.
Весо је у овој књизи, као и у животу, борац за знање, документ и аргумент тј. за истину, каква год била. Ова књига показује њега као истинског и писца и научника уједно, што се очитује у језику , питком и сочном, одмјерено једноставном, сликовитом и приступачном, како једино може писати човјек који је цјеловито образован и талентован. Обилује она стилским фигурама, а у заплетима ( јер књига у доброј мјери има обиљежја драме) и страшном иронијом и парадоксом, па тако, коментаришући изостанак Марка Миљанова и краља Николе и увођења Стјепана Зановића, раме у раме са св. Петром Цетињским у читанкама за други разред средње школе пише: „...Ако су Црногорци,просвјећујући се и посвећујући се, стотину година а и неколико вјекова више, на „Примјерима чојства и јунаштва“ постали овакви какви јесу, дај да пробамо неће ли, учећи се убудуће , на примјеру Стјепана Зановића, који им је, очигледно, кудикамо ближи (будући да је лажно представљање константа њиховог колективног идентитета) коликогод просвијетлити. Тим прије, што је Зановић нека врста њиховог претече „на путу европских интеграција“, на ком су им, изгледа, хоандски казамати, били и остали – из ког год времена и са којим год мотивом кренули – крајње одредиште.
А за који им дјела Марка Миљанова нијесу баш нека попутина“.
Аутор често посеже за фразеологизмима и пословицама из народног говора (везати лик за опуту, заводити за Голеш планину...), што много говори о његовој утемељености у извориштима српског Вуковског народног језика, као и супериорном кретању кроз све слојеве језичког феномена, – а чије су формулације незамјенљиве у дочаравању процеса и појава о којима пише.
Ова књига је јединствена, макар на нашем простору, а он и јесте јединствен по много чему, са разлога што је маестралном методологијом одговорила на многа питања у одсудном времену, подједнако успјешно: језичка, књижевна, књижевно-теоријска, педагошка, дидактичка, психолингвистичка, социоциолингвистичка и, у крајњој мјери, историјска.
И није чудо што се, још за живота, што је такође јединствено, тзв. „отпуштеним професорима из Никшића“ именом и презименом, и једном, рано почившем из Херцег Новог посвећује књига Српски језик у вртлогу политике, а Веселин Матовић књигу посвећује успомени на учитеље из Бјелопавлића који који су 1916. отказали службу због укидања ћирилице и увођења латинице. Историја се понавља, рекло би се, али различито, видно је.
А свима нама преостаје поприште и на почетку поменуто згариште, и питање како одговорити на ендемску мржњу на све што је српско. И не само српско, него и, у безумном обрачуну са њим (српским), страдају и стваралачке и свељудске везе према свијету.Одговор је теоријски једноставан: љубављу, знањем и стваралштвом, а укупан резултат зависиће од наше практичне дјелатности.
(Промоција у Никшићу, 10. септембра 2012)
Јелица СТОЈАНОВИЋ
Критички, стручно и истинито о новим уџбеницима у Црној Гори
(Веселин Матовић, Ноћ дугих маказа, Матца српска – Друштво чланова у Црној Гори, Одбор за просвјету и медије, Актив професора српског језик и књижевности – Никшић, Октоих, 2012)[1]
Част ми је да вечерас говорим о књизи Веселина Матовића, једног од 27 професора који су дали све од себе, и срчано и храбро, професионално и часно, покушали да спријече долазак ноћи, тј. мрака из којег се чује звекет дугих маказа, – дуго и упорно. Маказе су програмиране да кроје и шију по мјери ове власти (знамо каква је то мјера и премјеравање), ушивају лаж у лаж, лаж на лаж, у велику шарену лажу..., ево већ колико година... Али, маказе су им биле и дуге и оштре, а ноћ мрачна да мрачнија не може бити... А маказе приправне да сијеку истинито, истинотоносно, свијетло и стварно, да сасијецају од коријена, до зеленог листа (или обрнуто). И то оно што је дубоко и најдубље укоријењено у Црној Гори, језик српски, да му коријене не могу ни сагледати, ни досегнути, ни замислити, ни натрунити, а камоли сасјећи... Могу само сјећи своје коријене, или створити илузију да су их сасјекли... Док се утроба не преврне...
Књига Ноћ дугих маказа свједочи и опомиње, враћа коријенима, који дају храну листу и листању. Писана је аргументовано и документована, да остане као свједочанство великих промашаја који су највише одраза нашли у новим плановим и програмима у новим црногорским школама, у новим уџбеницима. Уџбеници, на чијим корицама пише црногорски језик, углавном су остали у употреби, на силу и бесправно, а шта они „носе“ и представљају, чиме се служе и чему служе, наћи ћемо веома упечатљиво представљено у књизи Веселина Матовића. Уџбеници су, како илустративно налазимо у књизи, препуни фалсификата, произвољних конструкција, једностраних и тенденциозних тумачења (истрзањем из контекста или стављањем у други контекст, прећуткивањем књижвноисторијских и језичких чињеница, позивањем на непровјерљиве и непоуздане изворе, цензуром и завођењем), препуни су навођења и тврђења без доказивања и доказа, прећуткивања истине и измишљања нове стварности, методички су промашај, дидактички мрак. За сваку од ових тврдњи дају се бројна (нажалост) поткрепљења и показатељи из уџбеника за све разреде. Не зна се у којем су разреду уџбеници пунији неистина и произвољности!
У првом дијелу књиге постављени су један наспрам другог стари и нови програми у школама у Црној Гори, тј. књижевници који су били заступљени у старим програмима (уз то су осјенчени они који си „избачени“, писци и дјела, или им сужена употреба) упоређени са новим (уз подвлачење оних нових, веома нових, који су уврштени у програм умјесто „избачених“, за многе од којих, засигурно, није чуо нико изван родбине и познаника, а који за понеке и нијесу знали да су писци), све по систему „будибогснама“ равноправности, а под изговором „књижевноисторијских, књижевнотеоријских и естетских“ критеријума. Али којих и од кога установљених, пита се Матовић?! Довољно је да то илуструјемо само по неким примјером (а остало ћете наћи у књизи). Упоредите имена, нпр.: Свети Сава, Доментијан, Теодосије, народне пјесме косовског циклуса, краљ Никола Петровић, Миодраг Павловић, Матија Бећковић, Момчило Настасијевић, Милорад Павић, Бранимир Шћепановић, Жарко Команин, итд., којих више нема у школским програмима, као и: Његош, Стефан Митров Љубиша, Бранко Радичевић, Бранко Ћопић, Васко Попа, Десанка Максимовић, итд., којима је смањен обим у школским програмима..., са новим именима, нпр., Слободан Вукановић, Јово Кнежевић, Спасоје Лабудовић, Драгана Кршеновић Брковић, Чедо Вулевић, Љубомир Ђурковић, Јово Кнежевић, Блага Журић, Ђорђина Радивојевић, Шукрија Панџо, Сунчана Шкрињарић, Шимо Ешић, Ратко Зврко, Ениса Османчевић Ћурић, Назми Рахмани, Вељко Радовић..., итд. – и примјену „естетских критеријума“. Уз све уважавање свих поменутих, питамо се ко их препознаје и вреднује као књижевнике, кад је и од кога, и у којим оквирима вреднована њихова умјетничка вриједност, шта смо за било што у књижевноумјетничким постигнућима чули од њих било кад, или прочитали, а књижевници су некад морали да заслуже, и требало би да заслуже, највиша умјетничка достигнућа да би ушли у читанке и учионице, гдје се формира и изграђује умјетнички сензибилитет, готово за цијели живот... Уз то, ако неко преферира поменуте књижевнике то је његов избор (да не кажем проблем), али зашто су они којим је опредјељење српски језик и књижевност, и вриједна књижевоумјетничка остварења уопште, приморани да трпе овакав одабир и овакве програме. Очигледна је намјера да српски језик и књижевност и његове говорнике маргинализују, како у наставној пракси тако и шире, али и да маргинализују умјетнички вриједна и препознатљива дјела... А – српских пјесника, судећи према уџбеницима, у Црној Гори нема. С обзиром на све, „да ли су ове читанке уопште намијењене дјеци која говоре српским језиком“, пита се Веселин Матовић, али принуђена да их користе, засигурно јесу...
Све ове године усмјерене су на покушај да се прекроји истина о српском језику и историја, и насљеђе, и наука и струка, и глас и слово, и дјечја радост у сусрету са букваром, радост учења и радост знања. Радост у трагању за истином и љепотом! Откад је на свијет дошао Први српски буквар штампан је 25. маја 1597. године у Венецији („као прва књига на којој се има учити читати српски“), Инока Саве, монаха манастира Дечани, родом из Паштровића, па до данас, било је много буквара српског језика, из којих су се посвуда гдје се учио српски језик, па и у Црној Гори, или нарочито у Црној Гори, читало и писало српско слово, са радошћу и љубављу. И све до ове ноћи дана данашњега, буквари бијаху најљепше књиге... А од данашњих буквара дјеца морају да окрећу главу, јер како се могу радовати буквару који их не учи истини (потурајући им, између осталог, и слова за лажне, тј. непостојеће фонеме...). У склопу оваквог предмета, како се наводи и код Веселина Матовића, сви ученици у настави упознају се са „два нова гласа“, чиме се, уствари, покушава „новоцрногорска норма“ (тј. квазинорма) лагано наметнути свима. Засигурно је тешко, односно немогуће, наћи уџбенике са толико дублета као што их има у овим уџбеницима, који су препуни косих црта (које само збуњују и одвлаче пажњу од суштине градива ученицима, што је можда и намјера). Доследно су заступњене тзв. „родно сензитивне форме“ (раздвојерне косим цртама): примијетио/примијетила си..., учио/учила си...; одредити са другом/другарицом из клупе; сам/сама разврстај гласове; корисник/корисница националне банке... Потом, у потпуности је спроведен принцип (како га назваше) „најшире могуће дублетизације“ (тј. за оне који хоће и даље да остану писмени, као и за оне који неће!? – мада су као први стављени ови други облици)..: ђе/гдје је настало репрезентативно дјело Животопис зетског кнеза Владимира; дат је разговор између ђеда/дједа и унука; Ђеца/дјеца и странци који уче цг.ј; Овђе/овдје је поменуто...; тих језика има свугђе/свугдје; у њој ће глумити ђеца/дјеца, чуће се ђечије/дјечије пјесме; постоји с'еверозападна/сјеверозападна скупина црногорских говора; глагољица не подс'ећа/подсјећа ни на једно друго писмо...; С'ети/сјети се шта си у претходном разреду учио/учила...; сачините подс'етник/подсјетник...; Ако је глас звучан ос'етиш/осјетиш јако вибрирање; уза С'еницу/уз Сеницу; стари словенски текстови су писани на кожи, телећој или коз'ој/козјој. И из оваквих уџбеника, управо, и нажалост, данас уче дјеца у Црној Гори!? Ваљда да би уџбеници били у складу са недавним интервјуом Предсједника Филипа Вујановића гдје сазнасмо да се Црна Гора не може зауставити (у свом развоју) па да има само један „црногорски језик“, те, упркос сиромаштву васцијелог свијета, Црна Гора има „богатство“ од „два црногорска језика“. То нам потврди „Предсједник Владе“ Филип Вујановић, који на RTCG1, 1. марта 2012. године изјави: „Ја и Ранко Кривокапић говоримо различитим црногорским језицима. Постоја два црногорска језика (а, вјеровали или не, не постоје ни два енглеска, ни два њемачка језика..., итд., Ј. С.), један са 30, други са 32 слова“. И, заиста, петнаест минута касније почео је интервју на RT Vijesti са „Предс'едником Скупштине Црне Горе“ Ранком Кривокапићем који говораше „другим црногорским језиком“, „са 32 слова“. Наравно, очигледне истине ради, Предсједник Вујановић говорио је стандардним/књижевним српским језиком, а „Предс'едник“ Кривокапић, иако прилично несређено и несрећно у контексту љепоте дијалеката, дијалекатским облицима српског језика. И сви бисмо се лако разумјели да није великог неспоразума, неспоразума који произилази из покушаја и „предсједника“ и „предс'едника“ да истину прекрију велом неистине, односно да српски језик (како стандардни језик тако и дијалекатске облике) заогрну другим именом.
Велики дио књиге Ноћ дугих маказа посвећен је оном дијелу у уџбеницима гдје се оваквом „језику“ покушава „придодати“ историчност и покушава се пројектовати исконструисана садашњица на (далеку) историју и прошлост, фалсификовањем језичких и историјских чињеница, историјског континуитета српског језика и књижевности на просторима данашње Црне Горе. Тако се у Црној Гори конструише нова историја, присваја српска споменичка грађа у коју се укључује све са простора које обухвата садашња Црна Гора. Примјера има толико да их је немогуће овдје навести, али су зато до детаља представљени у књизи, гдје је показано каквих и колико фалсификата, апсурда, бесмисла, неистина, обмана садрже уџбеници из којих, понављам – нажалост, данас уче дјеца у Црној Гори. Најстарија редакција старословенког језика, према овим уџбеницима, јесте зетска (читај црногорска) из које су настале босанска и српска редакција (Ово не може рећи ни неко ко се никад није сусрео са науком и истином, са старим документима, али може неко ко је идеолошко-политичкој манипулацији све подредио). Као и у констатацији да „Неки стручњаци (само не знамо који, Ј.С.) сматрају да су најстарији словенски споменици на црногорскоме тлу (ма шта то представљало, Ј.С.) писани глагољицом, неки ћирилицом, а има их који сматрају да је латиница најстарије црногорско писмо“ (Чиргић, Шушањ, према В.М.), као и да је „највиши домет црногорскога књижевног језика с краја 18. и почетком 19. вијека достигнут је у Посланицама Светог Петра Цетињског“. И то треба да, као обавезно знање, усвоје дјеца у Црној Гори.. Даље, тамо стоји и да су Врањанске повеље настале „из пера зетских/црногорских писара (ко је икад имао Врањанске повеље у рукама, макар ништа не знао о језичким и правописним кретањима тог доба, може видјети да су исте, које су сачуване, углавном настале изван простора Зете, а правопис им је свима, и онима са простора Зете, рашки, тј. млађи српски правопис, српскословенске редакције, Ј.С.) у доба Немањића, Балшића и Црнојевића“. Нарочито је „интересантно“ позиционирање Мирослављевог јеванђеља, који се сврстава у „зетску редакцију“, потом из „ње“ изводи „црногорски језик“ (а и остале редакције и језици): „У зетском периоду развија се зетска (црногорска) редакција старословенскога језика. Најзначајнији представник те редакције и репрезентативно дјело тога периода јесте Мирослављево јеванђеље, настало у Котору 80-тих година XII вијека, а писала су га два писара – Зећанин/Црногорац Варсамелеон, који је написао главнину дјела, и Рашанин/Србин Глигорије (некад Григорије, некад Глигорије, Ј.С.), писар посљедњих двију страница“. Истина је, наравно, потпуно другачија, и њу Веселин Матовић нуди читаоцима ове књиге. Посебан дио књиге посвећен је „новом читању Његоша“ које је актуелно у данашњој новој Црној Гори, а за којим иду и ови уџбеници. „Тако је“, каже Матовић, „нова Црна Гора у својим школама напокон ућуткала Његоша (као главног свједока њеног отпадништва)“, а и Светог Петра, С. М. Љубишу... И тако редом...
Ова књига остаће једно истинско и непобитно свједочанство „о злој машини“ и „Црногорском берберину“, о томе како се у школском систему и кроз школски систем прекрајањем програма и у формалном и у суштинском смислу, покушава створити „нови човјек“, а, што је најтеже и најтужније, преко „новог дјетета“, уз помоћ нових уџбеника, у којима су нови планови и програми, нови садржаји за нове „истине“, нова историја, нови писци и пјесници, нове пјесме и реченице, нова слова, нови гласови, најновије име за језик по најновијој науци – тзв. монтенегристици, без ичег српског, по принципу свега свецрногорског, самоцрногорског и свагдацрногорског.
Јелица Стојановић (Промоција у Подгорици, 19. септембра 2012)
Лидија Томић
СВЕТИОНИК ИСТИНЕ
(Веселин Матовић, Ноћ дугих маказа, Матица српска-Друштво чланова у Црној Гори, Актив професора српског језика, Октоих, Никшић, 2012)
Књига Ноћ дугих маказа Веселина Матовића, својим предметом и садржином, концентрише нашу пажњу на актуелни друштвени проблем постојања и употребе српског језика у Црној Гори. Међутим, ова књига је и више од тога, јер је истинито огледало наше стварности које говори о кафкијанском процесу који, сасвим апсурдно, дезинтегрише сопствену традицију и историјске токове образовног система, и шире, континуитета српског језика и књижевности у Црној Гори. Књига Веселина Матовића је велики изазов да се застане и промисли шта се ово догађа, колике су размјере политике којом се покушава уништити статус српског језика и књижевности у Црној Гори.
Књига говори о појединачним и општим циљевима једног пројекта, односно, о радњама и инструментализованим (не)дјелима који дезинтегришу и поништавају цјелину српског бића и идентитета у Црној Гори. Књига говори о злоупотребама политике која настоји да своју властиту традицију мијења и проглашава туђом. У широким размјерама Матовићеве књиге читају се друштвени ломови и слабости против којих се Веселин Матовић бори.
Књига Ноћ дугих маказа од суштинске је важности за сагледавање проблема, за откривање и разоткривање њиховог поријекла и сврхе. Истинито, крајње стручно и одговорно, Веселин Матовић даје одговор на питање да ли знамо колике су размјере разарања српске традиције, књижевности и културе, да ли смо свјесни да се у Црној Гори разграђује и уништава живот који се градио и памтио на српском језику. Матовић види суштину проблема и зато документовано наводи чињенице којима показује како се разара научна и књижевна светиња. Читалац сагледава како политички начини и методе постају и опасни, и трагични, и болни, како школски програми гутају животну, научну и интелектуалну својину. Књига, тако, покреће и враћа достојанство припадника српског језика и снажи перспективу сваког говорника српског језика који схвата да губљењем свог језика може изгубити све – себе, своју прошлост, садашњост и будућност.
Ако погледамо структуру књиге, сваки наслов кондензује суштину и актуелност проблема о којем је ријеч. Матовић полази од хронологије догађаја, од првих назнака чудовишног наума да се „програмом не фаворизује ниједна национална књижевност“. Резултат тога су прекрајања, избацивања и искључивања српских писаца из Програма за основне и средње школе. Фасцинира Матовићев увид у домене таквих промјена, у њихов редослед, у паралелизам старих и нових програма из којих се види погубна намјера да се формира „нови човјек“, отуђен од традиције српског језика и књижевности. И не само то, аутор књиге Ноћ дугих маказа показује да се овим промјенама жели измијенити идентитет ученика, односно, народа који баштини традицију српског језика, књижевности и културе. Матовић овом књигом разоткрива како су се „прочишћавали“ програми и како је текла „сјеча“ српских писаца. Зато, књигу Веселина Матовића треба схватити као дневник и љетопис, као књижевну побуну и веродостојну хронику једног времена. Треба је схватити и као Матовићево литерарно чедо, јер он у њој живи нашу и своју муку. Читалац ове узбудљиве књиге може да осјети не само тугу због тога што у програмима нема значајних, омиљених и важних писаца, него и побуну да, својим непристајањем на трагикомичне новине, заштити мјесто српских писаца и пјесника у школским програмима. Матовић се овом књигом бори за њих, јер без њих, свјесни смо тога, наш ум и наша памет не могу да одговоре на питање како ће наставници постићи квалитет у настави и како ће ученици знати шта има књижевноумјетничку вриједност, од Св. Саве до Миодрага Павловића, нпр. Шта ће бити са знањем, с књижевним укусом, погледом на свијет? Поразно је, и на томе инсистира Матовић, да се ученицима формирају естетски критеријуми на минорним ауторима и дјелима, да им се књижевни видици затварају актуелним идеолошким перспективима, а не вишезначним дубинама књижевних остварења. Матовић управо о томе говори, он свједочи о трагичном поразу логике и мудрости, о понору који разара стубове образовања, о краху свијести и самосвијести, упркос традицији и истини којим се чувају вредносне суштине српског језика и књижевности на српском језику.
Веселин Матовић говори и о Политичком споразуму и четвороименом називу језика и, с правом, о сумњи у могућност договора око нечег што је спорно у сваком погледу. Наслов „Четири у један или један начетворо“ иронијски потврђује тешкоће у дефинисању основних циљева заједничког назива предмета. Матовић сматра да се ради о неспојивости идеје равноправности и њене реализације, о немогућности да се изједначи нешто што није за поређење, по више основа. Књига доказује да не треба пристајати на готова решења, да се, у овим условима, треба супротстављати струком како бисмо се изборили за опстанак на који ова књига аргументовано опомиње.
На крају, желим да нагласим да је књига Ноћ дугих маказа културни догађај за све којима је српски језик и књижевност сопствено име и властито биће. Књига је, и то треба рећи, израз Матовићеве жртве и жртве отпуштених професора српског језика и професора других предмета који говоре српским језиком. Њихов отпор сагласан је побуни учитеља који су, некада, када су бранили српско писмо – ћирилицу, такође, остали без посла – у књигу је уткана част узвишене побуне бјелопавлићких учитеља из 1916. године којој је ова књига и посвећена. У оба случаја, и у цјелини, Матовићева књига говори и о отпору професије, и о унутрашњој снази да се не пристаје на угрожавање сопственог писма и језика. Књига, стога, синтетизује историјско вријеме отпора, говор директива и садашњи тренутак прекрајања наставних програма ради затирања, поништавања и мијењања српске језичке и књижевне традиције у Црној Гори.
Чини се, такође, према Матовићевој посвећености овом проблему да се ради о књизи у којој аутор живи своје дјело. Ако за Хелдерлина „пјеснички станује човек“, за мене, просветитељски дјелује и ради Веселин Матовић. То најбоље показује књига Ноћ дугих маказа коју квалитет научне озбиљности препоручује јавности у Црној Гори и шире.
У Подгорици, 19. 09. 2012. Проф. др Лидија Томић
Весна Тодоровић (ИН4С),
Весна Тодоровић, професорица књижевности, обратила се окупљенима на представљању књиге „Ноћ дугих маказа“ Веселина Матовића, у Удружењу књижевника Србије, 24. октобра, у Београду, осврћући се на промјену стања у језику, као и на настанак "новокомпонованог" језика у Црној Гори. Обраћање преносимо у цјелости.
Дуго сам размишљала како да говорим на представљању књиге „Ноћ дугих маказа“ мога драгог пријатеља и колеге Веселина Матовића. Чини ми се да смо се сви ми, који ево већ десетак година у Црној Гори, са снагама које нам је дао Бог, бијемо битку за очување српског језика, помало и уморили износећи језиком чињенице, језиком науке и језиком доказа на десетине и стотине аргумената против назови „црногорског језика“ који као језичка датост никако не може постојати. У тој борби, у којој нијесмо имали културног противника, већ искључиво политику и силу, ми смо се, нажалост, често, држећи се научне истине, која је по „дефиницији“ обавезујућа за све, па смо мислилили и за наше неистомишљенике, понашали безазлено као голубови, не схватајући да живимо у времену, како би рекао почивши Патријарх Павле, у којем има много више змија него голубова.Зато ћу вечерас, остављајући чињенице и науку по страни, говорити сасвим субјективно и асоцијативно.
Пошто наш став о језику, превасходно љубав према њему, у Црној Гори није законит, то нас је држава, у којој су рођени сви наши преци и ми сами, као и наша дјеца, и која није наша отаџбина, јер нам је укинула свако право на претке и пуноћу насљеђа, ударила немилосрдно и жестоко. У својој неистини и непоштењу, не вјерујем да и окупатор иде даље и дубље. И трпјели смо ради истине. Трпио је, и трпи и даље, и писац ове драгоцјене књиге, овог аутентичног свједочења, коме ће вријеме које долази још више подићи и значај и цијену. Али не само он, него и његова супруга и њихово четворо дјеце, а учинити да, ради дужности коју мораш да извршиш, трпе они које волиш – мука је и духу и срцу.
Тзв. „црногорски језик“ који није ништа друго до политички и дестандардизовани српски језик или како то неко духовито рече „српски језик обучен у црногорску народну ношњу“ личи на бијесног пса који се отргао са ланца, па у своме опасном жару и бјеснилу, насумце и не разликујући, уједа и свога газду и свакога ко му се нађе на путу.
Та „птица ругалица“ како је недавно проф. др Татјана Бечановић, један од најгрлатијих бораца за „црногорски језик“, назвала ово духовно недоношче, онда када је тај назови „језик“ добио своју форму и стандард, носи у себи превасходно идеолошки садржај и, не доносећи никакву нову информацију или поруку, нуди само некакав, сумњивог квалитета, емоционални и социјални подтекст. Простор дјеловања овог „језика“ је веома сужен: улица, пијаца, фабрика, жељезничка станица и Црногорска скупштина која је ово „чудо“ родила и озаконила и „вјеровали или не“ опстала као озбиљна и најважнија друштвено- политичка адреса у Црној Гори. Ако бисмо, са крајњим напором, и прихватили да тај језик може да постоји, морали бисмо бити свјесни да би нас потпуно отцијепио од наше духовне вертикале, завјетног хљеба и вјековног насљеђа, а поробио нас мржњом, тривијалним свакодневним пословима, бригама, идеологијом и политиком. То је његов садржај, јер будући без икакве духовне енергије, он не може ни имати динамику проницања и обитавања у вишим сферама духа.
„Језик је начин да се разумије свијет и схвати смисао човјековог живљења.“ Овај лаж језик или „новоцрногорски који је обична будалаштина“ по мишљењу Небојше Медојевића, посланика у Црногорској скупштини, захваљујући чијој је политици „та иста будалаштина“ постала уставна категорија, у својој жалосној оскудици не може да се дотакне ничега што је суштинско за, иоле, мислећег човјека. Танана мелодија и лирски израз, као најсуптилнија употреба једног језика,у овој оскрнављеној и вулгарној верзији српског језика били би потпуно немогући.
Нажалост, највеће жртве духовног разарања и језичких пустошења у Црној Гори су њени најмлађи житељи, којима се реформом школства и језичким експериментом, који се граничи са потпуним лудилом, укида могућност да метафорички речено „приме писма“ својих предака из ближе и даље прошлости, а на којима почива, и у којe је уписана и крвљу и животима, запечаћена њихова култура, њихов идентитет и цио један свијет слика и симбола који чине један народ народом.
Доживљавајући наставни процес као најозбиљнији посао који један човјек може да ради, као онај који умије да образује дјечији ум и дјечију душу, и који је најљепши дио свога живота провео са дјецом у учионици, и у овој књизи, која је пред нама, као и у претходној „Ковачи лажног језика“ као и часопису „Слово“ који, с великом преданошћу уређује, и који је, самим чудом Божијим доживио свој 39 број, Веселин Матовић, говорећи „све о једном истом“ не показује никакву амбицију, већ крајње стрпљење. Његово писање, иако има неоспоран литерарни таленат, није никаква разонода духа, већ мучно, али разборито и сталожено, суочавање са ружном садашњошћу. Мирно, помјерајући тежиште своје одговорности, од онога који се директно бавио васпитавањем младих људи, он је све своје стваралачке активности и своју слободу уложио у разобличавање духа зла и лажи који се настанио у црногорским школама. Борба за српски језик постала је норма његовог живота.
Књига „Ноћ дугих маказа“ је документ о једном бешчашћу и политичком нитковлуку, о черечењу, мрцварењу и нетачном предствљању српског језика, српских писаца и српске књижевности у васпитно- образовном процесу у Црној Гори. Бавећи се наставним плановима и програмима Веселин Матовић, у својим размишљањима и есејима, на разне теме из црногорске језичке стварности, не пропушта да упозори на посебну одговорност, за духовни, психо - физички и интелектуални развој наше дјеце, родитеље, политичаре и просвјетне раднике. Природно, иако већина њих тога није ни свјесна, њима је ова књига највише и намијењена.
Многи су учени људи, кроз вријеме, упозоравали да се ономе коме се одузимају и забрањују књиге, одузима и дио памћења. С обзиром да су у „овом најцрногорскијем од свих црногорских пројеката“ они који највише страдају невина и незаштићена дјеца, која и не разумију добро о чему се овдје ради, чини ми се, да ће тешко ико моћи, ако се не укине овај сулуди пројекат, да исцијели и поврати настрадале и да надокнади учињену штету. Ова књига Веселина Матовића, угледног професора и одличног зналца свога посла, је још једна, међу многима, књига упозорења, нама Србима који кукавички, немоћно и стидљиво посматрамо своје сопствено затирање и нестајање. Ни оно о чему говори „Ноћ дугих маказа“, као ни све оно што се са нама дешава у нашој савременој историји, не смије и не треба да буде повод за безнађе, већ подстрек за свеукупно усправљање, морални и духовни препород, колико год да смо за њега данас кадри, нашег народа на свим његовим територијама. Јер све што је потребно да зло и лаж, као авети времена у коме живимо, тријумфују у својој ружноћи, јесте да добри људи и људи који знају да је прича о језику најозбиљнија прича о човјеку и народу, не учине ништа.
(Промоција, Београд, Удружење књижевника, 24. октобар 2012)
Марија Кнежевић
Настала као плод вишегодишњег рада и отпора према тенденцијама преиначавања и похаре српског језика и културе, ова књига се појавила у прави час да подсјети на проблеме који се неће ријешити сами од себе. Студиозна и детаљна, заснована на богатом педагошком искуству и темељном стручном знању, она је цјеловит приказ идеолошког притиска и ремећења културних токова како би се у пракси дало простора и значаја новим „културоцидним“ идејама.
Те „нове“ идеје у суштини и нису тако нове. Оне су логистика у креирању новог идентитета којим треба испунити новонасталу пустош. Како је свака духовна творевина „колико стаблом изнад толико коријеном испод земље“, тако су и реализатори поменутих идеја имали задатак да „обезбиједе потпору“ и у историји језика и у историји књижевности, а садашње стање дисеминизују по својој мјери. О томе како је текао тај процес, која су силна огрешења његових твораца, које су њихове намјере, а које су назнаке наше сигурне пропасти ако све то игноришемо, говори ова књига која као Нојева барка чека да се укрцају могући спасиоци српског народа, српског језика и књижевности. Сасвим је сигурно – ово тројство или ће се спасти или ће нестати заједно.
Књига „Ноћ дугих маказа“ треба да буде обавезна литература за све родитеље, наставнике, културне посленике и уопште говорнике српског језика. Да ова тврдња има основа човјек се може увјерити само читањем исте.
Почев од еуфемистичког „матерњег“ језика и књига припремљених за тај модел обезличеног приступа језику и књижевности, аутор креће у разоткривање различитих, суштински истих подвала, које треба да ублаже наше непристајање и преобрате га у постепено саображавање замишљеној културолошкој тј. идеолошкој матрици. Аутор прецизно региструје моменат појачавања стега ове инквизиторске чизме у којој би, по свој прилици, требало да се нађе српска књижевност (на територији Србије), а оно што преостаје дијели се по географском принципу, како се браћа и сестре тако расијани никако не би срели а камоли препознали. Но, професор Матовић је, на сву срећу, препознао ове и многе друге намјере и, што је најзначајније, дао на увид јавности Црне Горе. Након ове књиге, њеног неподмитљивог суда формираног на добро проученим исходиштима српског језика и књижевности, ваљаних доказа које је пружио њен аутор, више ништа не би требало да буде исто.
Изразито полемички карактер књиге у појединим сегментима даје јој посебну драж као вид комуникације са неистомишљеницима али и идеолошки успаваним савременицима који чекају да све некако прође без њиховог учешћа. Има ту и горчине и аутоироничних обрта чија је сврсисходност у томе да нас одрже изван стања хибернације које потајно прижељкујемо не желећи себи да признамо да нам понестаје храбрости да погледамо истини у очи. Осим детаљне разраде конкретних потеза, даје се увид у шири контекст задатог дјеловања посленика у антисрпској кампањи. Ипак, није овдје ријеч само о ламенту над српским језиком, већ о темељном увиду у тренутну ситуацију али и могућу реализацију замишљеног идентитетског пројекта. Јасно је да су маневри дугорочно осмишљени без обзира на груба огрешења приликом извођења истих. Овим својим продором у сферу јавног мишљења, професор Матовић се уврстио у ред најсвјеснијих српских интелектуалаца са тенденцијом стварања аутентичног и независног суда и адекватне културне политике.
Као и много пута до сада, српски језик је потврдио своју сврсисходност, прецизност и фину изнијансираност у мелодичном и досљедном ијекавском нарјечју потеклом из пера Веселина Матовића.
Марија Кнежевић, библиотекарка у НБ "Стеван Самарџић", објављено: 01.11.2012.
Радинко Крулановић
Ноћ дугих маказа је књига коју бих волио да сам ја написао, мада, негдје осјећам да сам је и писао, писао својом жељом, трептајем, уздахом, неухватљивом сјеном коју сам покушао преточити у слику, ријеч, српску ријеч, у језик дивни, најдивнији, српски језик, на које једино могу да сањам, како би то рекао Данило Киш.
0бично се о књигама говори афирмативно, похвално о аутору и његовом дјелу, бирају се ријечи или, чак, изналазе да би дјело отргли од просјечности. Обично се о књигама говори обично и тако то бива кад су књиге обичне. Ова књига, рад бих био да је обична, али није, она је стварна, егзистенцијална, она је мученички вијенац који су понијели њих четрнаест и три подстрекача, они за које је српски језик представљао аорту, представљао живот.
Књига је добра и због тога што је њима посвећена и захваљујући тој посвећености она је од почетка до краја сва озбиљна, питка, дубока, животна, необична. И на огромну срећу није ламентирање, запомагање, бусање, него фино и танано созрецавање прилика и неприлика надвијеним над нашим животима. И није умишљај, како примјећује аутор, да писати о великим темама значи бити и велики писац.
Ноћ дугих маказа је негдје и историја краденог памћења и сјећања, памћења и сјећања за које ће Гете рећи да су бит живота. Убрзана модернизација је убрзала амнезију, а то је оно што је још давно уочио Кјеркегор, да се живот живи унапријед, али да се само унатраг може разумјети.
И ту већ настаје проблем, данас нарочито изражен, проблем за који ће Гете рећи да је раван варварству, проблем који се огледа у томе да све оно што је било и што је иза нас ваља заборавити и прогласити небитним.
Американци, предводници новог њу ејџа, стога и кажу „Историја је стара само пет дана“, од прошлости се не живи, новац је вријеме, памћење оптерећује, сјећања су болна.
Мада, проблем је давнашњи, сјетимо се Одисеја и његових лутања на путу за Итаку, сјетимо се Одисејових другова како су дошли у земљу Лотофага и како су се одали пићу и јелу од лотоса, сјетимо се како су заборавили на себе и како су заборавили куда су пошли. Лотоси су метафора за опијеност свим и свачим, лотоси су заборав бића, заборав себе, лотоси су избрисано памћење, а данашњи Лотофази преваранти који нам потурају, новог човјека, њихову слику и прилику, потурају себе као творце већ препознатог наума да свијет потиче и почиње од њих.
И било је тих опасних наума итекако и рећи ћу их, да бисмо памтили, да не бисмо заборавили.
Сјетимо се како Борхес дивно пише у прићи „Зид и књиге“, сјетимо се Кинеза који се звао Ши Хуанг Ти, који се желио прославити и овјековјечити тако што је наредио да се све књиге прије њега спале јер се опозиција позивала на њих да би славила некадашње цареве, Сјетимо се њега, истог њега који је наредио да се подигне велики Кинески зид, сјетимо се њега јер је сматрао да историја треба да почне од њега, па је себе прогласио Првим, а сви након њега могу бити Други, Трећи и тако докле хоће, али он је Први од кога све потиче.
Али сјетимо се јеврејског завјета о „обавези сјећања“, сјетимо се римског дамнацио меморие која се сматрала већом казном и од смртне казне, јер особа која је била осуђена на њу, морала је да буде избрисана из сјећања људи.
Губитак памћења и сјећања највећа је несрећа нашег времена устврдиће Гете, а на то указује и Ноћ дугих маказа сваким словом, ријечју, ретком. Кад замре памћење, а сјећања изблиједе, јавља се лудило, табула раса – најпогодније тло за појаву тоталитаризма,
Стога ће Ниче и рећи:“Када су Немци почели да буду занимљиви другим народима Европе – а то није било тако давно – онда је то било због образовања које сад више не поседују, већ су г ревности одбаа, штавише, у својој засљепљеној ревности одбацили као да се ради о болести, а при том нијесу умјели ничим бољим да га замене или надокнаде, него политичким и националним лудалима“.
Тада се јавио Рајх на челу са Хитлером, који је као и многи безумници овога свијета палио књиге и људе (крематоријум је изум Рајха), желећи да потре памћење и себе прогласи творцем. Ватра је симбол сатирања и страшна опомена свима, ватра је осјећај моћи, осјећај да у њеним искрама има довољно језе за сваког оног ко помисли на отпор, стога је Хитлер и тражио да се атентатори на њега спале и њихов пепео проспе по пољу. Тако су урадили и са нашим Св. Савом, спаливши његове мошти на Врачару, а некима данас, ни то није довољно, јер сматрају да није довољно спаљен да га треба још спалити.
Сјетимо се и разговора пуковника Воја Поповића и Александра фон Лера команданта ваздухопловних снага које су бомбардовале Београд 1941. г. На питање зашто су срушили Народну библиотеку Србије, Лер одговара – зато што је у тој установи сачувано оно што је вјековима чинило културни идентитет тог народа.
И на жалост данас је море препорука да све ваља заборавити чак шта више све заборавити је идеологија којој ваља служити. Смишљено се руши континуитет, а вулгарно препоручује ослобађање од прошлости. Све што је било и што нас је одређивало и као народ и као личности пожељно је довести у питање, Али, идентитета нема без прошлог или хајдегеровски речено без билог, јер билост указује да оно што је било није нешто што је нестало, него нешто што нас је формирало, учинило да будемо личности.
Заборавити значи изгубити завичај, а сами тим и будућност. Заборавити значи одбацити традицију, која нас је, хтјели ми то прихватити или не, потпомогла да дођемо до себе. Без ње смо ништа, као што нам и Ноћ дугих маказа говори.
„Будућност мора имати своју прошлост (своје поријекло), рећи ће Одо Марквард, такву будућност наглашава и професор Матовић, који је сав у памћењу, сјећању, континуитету, нади, истини. Прво се мора имати темељ да би се градило, а све друго је таштина и лаж.
Има ли наде? Наравно! Памтимо и не заборавимо и имајмо на уму јеврејски завјет – обавезно сјећање, а они, - дивно би то рекао Фридрих Ниче „Опраштам ти што си ми учинио; али то што си себи учинио – како бих ти то могао опростити“.
(Изговорено на промоцији у Никшићу, 10. септембра 2012)
Будимир Дубак (Светигора, октобар 2012))
ПРОСВЈЕТА ЛУКАВОГА
Откад су комунисти, ти богоборни војници лукавога дошли на власт, и декретом створили тзв. црногорску нацију, процес расрбљавања Црне Горе одвија се у континуитету. Током ових седам деценија рат против историјске Црне Горе имао је један једини циљ – промјену њеног првославног, српског идентитета. Њеног истрзања из византијског цивилизацијског круга, у коме се вијековима обликовала, и на чијим духовним темељима су створена дјела непролазне вриједности, која се налазе у ризници планетарне културне баштине.
У почетку је милитантни атеизам за главну мету имао Српску православну цркву, што је и до наших дана наставио, у најбезобзирнијем облику. Нарочито је тај прогон, прије свега древне Митрополије црногорско-приморске и митрополита Амфилохија, добио на замаху након проглашења независности Црне Горе 2006. године.
Али, паралелно с прогоном Цркве одвија се и прогон српског језика, српске књижевности и културе. Ријечју, на дјелу је покушај затирања памћења и негирања постојања српског народа у Црној Гори.
Прогон и изгон се спроводе у виду насиља над српским језиком, на коме је написано све што је у историји помена вриједно. Та незапамћена чистка се обавља у просвети, кроз уџбенике и школске програме и наметањем непостојећег тзв. црногорског језика.
Ову харангу је на сопственој кожи осјетио и професор српског језика и књижевности, истакнути прозни писац Веселин Матовић, који је са својим колегама, бранећи српски језик, из учионице истјеран на улицу.
Матовић је наставио да брани светињу српског језика (заједно са групом никшићких средњошколских пофесора), покрећући 2004. године часопис ''Распеће језика српскога'', који од августа 2006. године излази под именом ''Слово'', чији главни уредник је Веселин Матовић.
Међутим, овог пута није пред нама нова Матовићева књига прозе, или нови број часописа ''Слово'', већ једно драгоцјено дјело, под насловом ''Ноћ дугих маказа'', и с поднасловом ''Потискивање српског идентитета у црногорским уџбеницима за језик и књижевност''.
О чему је заправо ријеч?
Веселин Матовић се упустио у минуциозну анализу садржаја уџбеника за језик и књижевност у црногорским школама, од првог разреда основне до четвртог разреда средње школе. Имао је за циљ да на дјелу прикаже ''удуржени подухват'' прогона српске књижевности и језика из образовног система. И заиста је прецизно открио застрашујуће размјере тог ''просвјетног антисрпства'' у Црној Гори.
У покушају да прокријумчари ''локалшовинистичку, културоцидну и страначку петљавину'', како је аутор ове анализе именује, Министарство просвете је саопштило како је ''квалитет писаца и књижевних дјела (''а не национални критеријум''), био одлучујући фактор у састављању програма за наставу књижевности у црногорском образовном систему''.
Безобзирност овог цинизма показала је Матовићева прецизна и стучна експертиза тих (анти) уџбеника и (анти) програма.
Језик статистике је незамјенљив у илустровању карактера овог програма, којим, тобоже није ''фаворизована ниједна национална књижевност''.
Међутим, од 172 текста аутора са простора бивше Југославије, који се изучавају у основној школи, нема ниједног ''који живи, и на српском језику ствара, у Црној Гори''.
Тиме аутори јасно поручују да у Црној Гори ''нема ни српског језика, ни српске књижевности, ни српског народа''.
Слично је и са програмима за средње школе, из којих је потпуно изостављена српска средњовјековна књижевност, као и српска епска народна поезија. Нема ни многих великих српских писаца, који чине темељ српског идентитета. Али су ''вјероватно као темељи црногорског идентитета, уврштени Ђорђе Бизанти и Људевит Пасквалић (писали на латинском), Крсто Ивановић (писао на италијанском), Стјепан Зановић (писао на италијанском и француском)''.
Ово ''локалшовинистичко слепило'' још више долази до изражаја кад видимо ко је све од савремених писаца из Црне Горе заступљен. Већина њих се уопште не могу назвати писцима.
Србомржњом заслијепљени састављачи ових програма сачинили су приручнике за инжењеринг дјеце, како би од њих створили носиоце новог идентитета, тзв. ''Homodukljanikuse''!
Доиста застрашујућ пројекат. О томе сведочи и изјава једне овдашње универзитетске професорице: ''Погледала сам нове програме и читанке и видим да су очишћени (пдвукао Б.Д) од писаца који дјецу усмеравају према Српству. И то је добро''.
Познато нам звуче ове мрачне поруке. Недостаје само ломача за српске књиге и етничко чишћење српског народа из Црне Горе, попут ових чистки српских писаца, из програма и читанки.
Ако икад ово лудило прође, ако се за њега нађе лијека, ови програми ће остати као ужасно сведочанство о једном ендемском варваризму.
Није изостављање писаца, који чине стубове српске књижевности, једини вид поменутих чистки. Овај метод подупиру и допуњавају разни облици цензуре и бескрупулозних фалсификата. Драстичан је примјер за то, да је Мирослављево јеванђеље настало у Котору, 80-их година 12. вијека. Наводнао га је писао неки ''зећанин /Црногорац Варсамелеон''!
Безочно кривотворство налазимо и у тврдњи да су се из тзв. ''зетске/црногорске редакције старословенског језика касније развиле босанска и српска редакција''.
Дакле, ови изумитељи су дошли до открића да од српског језика није старији само црногорски, већ и босански. Још је остало да нам саопште ко је млађи: јаје од кокошке, или кокошка од јајета. Ко је старији то већ показују да знају, на примјеру црногорског језика, из којег су се испилили босански и српски. Из једног јајета два пилета. Заиста епохално откриће, из области Зоо – лингвистике.
Његош је прича за себе. Заступљен је само у читанци за други разред. Десетак страница мање него Мирослав Крлежа у читанци за трећи разред. Мање и од многих минорних писаца.
Али, суштина је у начину на који су састављачи Читанке извршили селекцију (читај: цензуру) Његошевих дјела. Настављајући, у новом облику, програм својих учитеља, који су вршили изборе из Његоша, изостављајућчи Србин и српство, ови сада, у духу већ поменуте професорице, врше чишћење Његоша од свега што дјецу усмјерава ''према Српству''.
Протурен кроз њихову машину за прање мозга Његошев ''Горски вијенац'' се појављује у виду неког рукописа, извађеног из ватре, у којој су неповратно изгореле странице и стихови, без којих дјело више нема вриједности, нити смисла.
Веселин Матовић нас обавјештава да у тој сјечи ''дугих маказа'', али кратке и опаке памети, ''нема помена ни о Косову, ни о Карађорђу, ни о Милошу (мјери свеколиког људског живљења), ни о Мићуновићу (кога ''Српкиња још рађала није''), нити о ''искри бесамртној'', нити о ''страшном људском паденију''. Ученик из ове Читанке неће сазнати ни коме је ''Горски вијенац'' посвећен, ни зашто, ни у каквој је смисаоној вези та посвета са идејном и тематском основом дјела; неће срести ни Његошеву етногенетску концепцију Црне Горе као ''збјега'' преосталих косовских витезова, а која је вјековима чинила њену духовну и етичку кичму. (Млијеко те српско разгубало !/ Што утече испод сабље турске,/ Што се не хће у ланце везати,/ То се збјеже у ове планине/ да гинемо и крв проливамо,/ да јуначки аманет чувамо./Дивно име и свету свободу!'').
Дакле, тенденција је јасна, до огољености. Његош је стављен у Прокрустову постељу, или, тачније, по ријечима једног надрикњижевника, на ''хируршки сто'', гдје надриљекари тј. надрипросветари врше захвате над тим, како га отворено називају ''геноцидним пјесником''.
У овим читанкама је конституисана цијела књижевна фатаморгана, у виду историје тзв. црногорске књижевности, од IX – XXI. То је химера, с главом од фалсификата и бестидне отимачине српске књижевности и културе, и стакленим ногама од тзв. савремене црногорске књижевности, гдје су основни критеријуми припадност црногорској нацији, и разумије се, локални домети њихових минорних дјела. Изузетке чине у случајевима посмртних својатања писаца, који су се изјашњавали као Срби и припадају српској књижевности. Најдрастичнији примјер је Миодраг Булатовић, који је поручивао овим неписцима, којима су преплављене читанке у Црној Гори, да су ''највећи неталенти свих народа, нација, народности и националних мањина''.
Нису Булатовићу никад дозволили књижевно вече у својој родној Црној Гори. (Прво и последње је имао у Игалу, неколико дана пред смрт.). Али, сад хоће да се уз њега укрцају у воз, којим ће, надају се, уз помоћ оваквих састављача програма и читанки, ући у књижевну историју.
Тек поглавље о Вуковој реформи, коју је ставио ad acta творац црногорског језика Аднан Чиргић, оставља без ријечи. Примјера ради, налазимо тврдњу да је Вук Караџић ''сматрао да су сви штокавци Срби, тако је и цио штокавски језички систем назвао српски''.
Али, најзад је дошло олобођење од српског јарма, и то под вођством језикословца Чиргића! Додуше, то не би било могуће без стицања срећних историјских околности, које аутор признаје, умањујући своје заслуге, па каже: ''државним осамостаљивањем Црне Горе створили су се услови да се црногорски језик стандардизује у складу са језичким стањем у Црној Гори''.
Нема боље илустрације за цијели овај подухват орагнизоване лажи, у циљу извођења операције ''лоботомије и трансцелебрације'', од цртежа у Чиргићевом уџбенику за први разред гимназије, чији аутор је извјесни Обрен Миџало. На тој слици суманути љекар држи упаљену сијалицу над отвореном лобањом пацијента. Испод илустрације за овај експеримент читамо ријечи Марка Амидона: ''Језик је средство којим се идеја из мојега мозга ставља у твој – без операције''.
Да просвета лукавога није ништа друго до помрачење ума, свједочи и писац драме ''Лажа и паралажа'', Јован Стерија Поповић, у својој сумрачној, пророчкој визији, да ''Просвета вешто иде злости оправдат своје''.
Књига Веселина Матовића ''Ноћ дугих ножева'' управо је страшно свједочанство о тој ''просвети'', која је у служби оправдања зла.
Будимир Дубак
Аноним (ИН4С)
Мртви језик ! Старогрчки, латински, старословенски - прави мртви језици . Учиш деклинације, коњугације, читаш текстове, преводиш, анализираш, а проговорити не можеш. Нема конверзације на мртвом језику, само му име каже. Лингуа франца! Свјетски језик! Данас је то енглески, а сутра ко зна. Међународни језик! Есперанто. Име је добио по псеудониму свога творца и значи онај који се нада. Један језик са два имена! Српскохрватски или хрватскосрпски .
Изњедрен из штокавице источно - херцеговачког и шумадијско - војвођанског дијалекта . Хрвати су чакавци или кајкавци , осим Дубровника (довољно!) и Жумберка(!). Један језик у двије варијанте којем су школарци дослутили име и судбину - српски и хрватски .
Језик у покушају! Дођосмо до Матовића. Веселина Матовића? Наравнo. Кога другог? Није мала ствар када неког зовете презименом, а сви знају на кога мислите. Па не морате рећи господин, професори сл., јер таквима не требају ласкања, они се не уљуљкују титулама, не усрећује их малограђанско ордење до којег се овдје и сада брзо и лако, а зна се и како, долази. Богу хвала, Матовић, Веселин Матовић, жив је и здрав и себи је, а у име свих нас, дигао споменик. Како ? Онако како му приличи - књигом ,,Ноћ дугих маказа". Људски је да му мало завидимо, малобројни нису покојни након упокојења. То су они за живота обезбиједили. Да је лако, сви бисмо.
Људи кажу моја покојна баба, покојни ујак, али не чух за покојног Петра Ђорђића, покојног Његоша, покојног Шекспира. Веселин Матовић! Невјероватни човјек, стварни, прави. Он је доказ истинитости многих пословица, стихова из епских пјесама, Његошевих гнома ... Није свако зло за зло. Свакако да зло јесте зло и ето им га тамо. Ми имамо Матовића, не можемо га од себе раздвојити - нечим смо га ипак заслужили. Јесмо!
,,Ноћ дугих маказа"! Ни ова паклена врућина не може ништа Матовићевим јасним, прецизним, тачним реченицама. Неумољиви Матовић подстиче на размишљање, преиспитивање, тјера на поновно читање у себи и наглас, на подвлачење његових мисли прецизних као дефиниције. При том, Матовић спада у ону ријетку групу аутора који се истовремено и једнако успјешно истим штивом обраћају и лаицима и струци .
Посвета! Поново, по ко зна који пут, читам Матовићеву Посвету. Да ли је могуће да се осим Његошеве Посвете праху оца Србије ниједне друге не сјећам? Нема свака књига посвету , али ипак ...
Устајем, насумице узимам књигу за књигом. Читам посвете. Навешћу неке : за моју мајку, К.С. и нашој дјеци, за мога мужа Љубишу (изостављм апозицију), Ч.Ф.Г. Мастерману, члану енглеског парламента ...
,,Ноћ дугих маказа" има Посвету групи учитеља из Бјелопавлића и нека ми аутор, ако ово буде читао, не замјери на слободи што је овако пишем и зовем, јер сматрам да се мора звати неким властитим именом због изузетности њеног садржаја .
,,Ноћ дугих маказа" драгоцијено је свједочанство о једном злочину послије кога је остао видљиви траг, јасна посљедица, писци крими романа би рекли леш. Злочин не само да је до танчина описан и реконструисан него су и починиоци пронађени.
Матовићева ,,Ноћ дугих маказа" је књига уз коју је стала Матица српска, као и рецензенти Јелица Стојановић, Милош Ковачевић, Петар Милосављевић и Будимир Дубак . Они су дали свој допринос, сада је ред на нас! Овом истински несебичном труду и мјерљивом доприносу који ће временом бити све видљивији неопходни смо и Ми - читаоци .
Предраг Живковић
Napisavši knjigu Noć dugih makaza, Veselin Matović je sebe nedvosmisleno svrstao u red onih pisaca koji cjelokupnim bivstvenim angažmanom obesnažuju aksiomatski kredibilitet onoga što se smatra dogmatskom osovinom mišljenja u recentnoj ideološkoj recepturi. Naime, riječ je o ideološkom teroru odjevenom u novo pojmovno ruho lingvističke represalije, pastišizirane partikularnim diktatima, a potpomognute posttitoističkim epigonima, čiji je etički anarhizam inaugurisan u svetu istinu, svodeći čovjeka ovog podneblja na trošan položaj svog bitisanja. U ovom rukopisu polemičkog erosa, V. Matović se nije upustio samo u akribičnu teorijsku raspravu o lingvističkoj tautologiji koju nameće vladajući establišment, već i šire, shodno svojoj eruditskoj ambudanci mišljenja pledira i svjedoči o teroru nad srpskim etosom ili vjerovatno najsofisticiranijoj kognitivnoj simplifikaciji koja pokušava da izbriše iz kulture sjećanja i odstrani sa iskonskog tla srpski jezički i uopšte kulturni identitet. Izbjegavajući položaj dežurnog letargičara, pisac ovog djela je čitalačkoj a posebno naučnoj javnosti pružio svojevrsnu „avanturu pamćenja“, podsjećanja i anticipiranja srpskog kulturnog zbivanja, čime se i ostvaruje njegov povijesni habitus.
Nema sumnje, da ova suptilna i krajnje ranjiva oblast ljudskog duha danas doživljava svoju anahronu odiseju, te stoga je i logična prougomenska niska temata u autorovom rukopisu, gdje neophodnu eksplikativnu prisutnost teme,rodoslovnog stabla jednog naroda oličenog u njegovom jeziku, testira na naučnoj osnovi, ukazujući pri tom na kodifikaciju ili diletanstku normiranost jezika, koja prijeti da postane političko-normirani kod življenja.
„U Crnoj Gori, konsternirano će iskoračiti autor, odavno je na djelu projekat potiskivanja srpskog jezičkog i kulturnog identiteta, tj. preidentifikacija (po imenu države) cjelokupnog srpskog kulturnog nasljeđa na ovom prostoru, a koja se najneposrednije i najefikasnije sprovodi preko obrazovnog sistema, tj. školskih programa i ideološki koncipiranih udžbenika, posebno onih za jezik i književnost. Beskrajan niz proizvoljnih, nenaučnih, netačnih i tendecioznih informacija, koje sretamo u tim udžbenicima, kao i način njihovog plasiranja, imaju za cilj jednostrano, ideološko oblikovanje svijesti mladih generacija i njihovog emotivnog, saznajnog i uopšte intelektualnog usmjeravanja prema vrijednostima koje se ne temelje na istorijskom, kulturnom i duhovnom nasleđu stvorenom na srpskom jeziku i u srpsko-pravoslavnom civilizacijskom kontekstu, što jasno ukazuje na ne samo na prozelitističke nego i kulturocidne težnje njihovih autora da se, možda u nekoj doglednoj budućnosti, srpski faktor u potpunosti potisne iz Crne Gore“ (7 str.).
Ovako intonirana epitoma u ehu značenja, upućuje na činjenicu da u Crnoj Gori svijest o slobodi govora, pisanja i uopšte uzevši slobodu kao entitet spoznaje i ispoljavanja svog etosa (bar kada je načelno postulirana srpskim predznakom), nije mogućno ni zamisliti, a kamoli živjeti u njoj samoj. A čovjek je slobodan utoliko ukoliko može da ostvari svoje kulturološke naloge. Stoga i kongenijalnost sljedećeg citatat ima višetrajan značenjski mandat u anticipiranju crnogorske zbilje:
„Treba imati u vidu da su ovdje bezmalo svi elektronski mediji (državni i privatni) potpuno zatvoreni za ljude iz kulture – naučnike, pisce i umjetnike, koji ne prihvataju crnogorsku naciomansku ideologiju i sebe vide u kontekstu srpske kulture“ (8 str.)
Razumije se samo po sebi da je gotovo nemoguće analitički staloženo i intelektualno nepristrasno „hodati mračnim ulicama“ ideološki postulirane crnogorske kulturne scene. Aksiološka neugodnost votirala je Matovića prije svega na antropološku pobunu protiv osiromašenog humaniteta vladajućeg (ne)kulturnog miljea, a onda i na duh naučnog skepticizma i radikalne upitanosti prema onim vrijednostima koje su inaugurisale one marionete koji su u životu promjenile onoliko ideoloških ubjeđenja koliko su i nalogodavaca imale. Ili rečeno iz autorovog pera, borba za naučnu istinu nikada nije uzaludna, posebno u Crnoj Gori, u kojoj zjapi ogroman prostor neznanja, veoma podesan za političke mešetare i manipulante.
Shodno dignitetu teorijske misli, knjiga Veselina Matovića u ovom trenutku ispunjava pretenziju da bude duhovno zvono za sve one koji se više ne mogu sami probuditi, jer su paralisani i dalje se parališu putem indoktrinacijskog zračenja. Jer duhovni odraz ovdašnjeg čovjeka posmatran u vjerodostojnom kulturnom ogledalu, srazmjeran je njegovom fizičkom uzrastu. On je naprosto postao plijen, koji je sterilisao duhovne kapacitete i jednostavno se utopio u ideološki obrazac mišljenja. Ovo se odnosi na intelektualce koji postaju apatridi na svom idejnom polju ili po ko zna koji put odigranoj ulozi u svojevrsnim agenturama vještačkog sistema inteligencije. Usmjeravajući svoj analitički aršin ka najbitnijim ontološkim datostima, Matović je morao izvršiti i svojevrsnu reviziju obrazovnog sistema. Taj nadzor daje dragocjen materijal i uvid na ploveći akrotizam koji se kreće u susret razornoj santi.
Matovićeva epistola u ovom oporom vremenu, kao otklonu svih lingvističkih aporija saziva meritornu porotu i u njoj osluškuje sudbinske damare. Da budemo precizniji, riječ je o novom čitanju Njegoša, a reklo bi se i novom narativnom poigravanju sa tradicijom. Soteri novoformiranog jezičkog dotoka (crnogorskog ili evanzivne poštapalice – maternjeg jezika), u svojim poemama žele da cjelokupni Njegoševski opus, svedu na granične karaule, dovodeći do upitanosti i čudovišni izgled fatuma. Ali, Njegoševe misli ne mogu biti zatočenice njihovih šaputavih ideoloških ambicija. Jer derogirajući tradicijsku nit od Sv. Save, Vuka i Njegoša, zaboravlja se u duhovnoj galeriji „konstanta srpskog etosa“ sa svim onim prohujalim, od preegzistencijalnog genotipa pa do danas. Tu se i ogleda autorova - ahasverska „pomama nemirenja“ s postojećim, stigmatizovanim obrascima i normativnim uzorima za razumijevanje složene i mnogostruke oblasti bivstvovanja. Te stoga ovim rukopisom svojim oponentima pruža teren za aksiološko suočavanje. Ovo upozorenje, je skidanje mrene oholosti razuma sa očiju koje odbijaju da se suoče sa parališućom istinom jezičkog krivotvorenja. Matović će tako poentirati nad misaonim monizmom jednim gnomom: kako mogu protiv Njegoša?
Takav intelektualni pijetet i doslednost naučnom pozivu, koji su isprepleteni u knjizi Noć dugih makaza, primoravaju svakog revnosnog čitaoca na istorijsko podsjećanje i revitalizovanje svog kulturnog etosa kao arhimedovske podloge postojanja.
Организоване промоције:
у Никшићу (10. септембра 2012), организатор – Црквена општина Никшић;
говорили су: епископ Будимљанско-никшићки господин Јоаникије, проф. Др Драга Бојовић (Филозофски факултет Никшић), књижевник Будимир Дубак, проф. Радинко Крулановић и аутор;
у Беранама (14. септембра 2012), организатор –Епархија Будимљанско-никшићка;
говорили су: епископ Будимљанско-никшићки господин Јоаникије, др Петар Рмуш, књижевник Влајко Ћулафић и аутор;
у Бијелом Пољу (15. септембра 2012), организатор – Удружење „Кнез Мирослав“
говорили су: епископ Будимљанско-никшићки господин Јоаникије, др Петар Рмуш, књижевник Влајко Ћулафић и аутор;
У Подгорици (24. септембра 2012), организатор - Матица српска-Друштво чланова у Црној Гори;
Говорили су: проф. др Јелица Стојановић, проф. др Лидија Томић, књижевник Милутин Мићовић, јереј Миодраг Тодоровић и аутор;
у Пљевљима (8. октобра 2012), организатор –Културни клуб „Патријарх Варнава“;
говорили су: проф. др Драго Перовић, публициста Рајко Палибрк, проф. Марија Кнежевић и аутор;
у Херцег Новом (12. октобра 2012), организатор – Матица Боке и Српски Соко;
говорили су: проф. др Милош Ковачевић, проф. др Јован Делић, др Горан Комар и аутор;
у Београду (24. октобра, 2012), организатор - Удружење књижевника;
говорили су : академик Матија Бећковић, проф. др Милош Ковачевић, проф. др Драго Перовић, књижевник Миле Медић, проф. Весна Тодоровић и аутор.