СРПСКИ ЈЕЗИК, УПРКОС СВЕМУ ИЛИ У ЧЕМУ ЈЕ ПОГРИЈЕШИЛА СРПСКА ОПОЗИЦИЈА
Ево већ неко вријеме пажљиво слушајући и читајући о разговорима и договорима премијера Игора Лукшића са опозиционим партијама, а у вези са називом предмета .......... језик и књижевност у црногорском школском систему, желим да истакнем неколико својих запажања. Право и обавезу на јавно изношење мишљења даје ми професионална квалификација, као и морална обавеза и дужност родитеља и дугогогодишњег средњошколског професора.
Ниво на који су власт и опозиција у Црној Гори, свели разговор о језику је ужасавајуће плитак. Језик није производ идеологије, јер је свака идеологија неизбјежно искључива и свако друго мишљење види као зло, а себе као истину. Нажалост, идеолошко мишљење је увијек и идолопоклоничко, па је тиме егоцентрично и нужно ствара зло и људе чини злим. Око језика, посебно око његовог именовања у наставном предмету, треба да се договарају људи који се баве науком и педагошким одгојем дјеце, док би на тој љествици и политичари требало да имају своје мјесто, али ни у ком случају одлучујуће. Језик је настао као производ љубави према другоме.
Међу првим лекцијама, у трећем разреду гимназије из логике се учи да је појам ваљан само ако су му прецизно одређени обим и садржај. Бојим се да у се у овом спору потенцира само име, док се о обиму и садржају не говори. У нормалном поретку ствари садржај одређује форму, а не обрнуто.
Истине ради, у жељи да освјежим памћење црногорској јавности, поготово онима из власти, који се залажу за очување Устава и „црногорског језика“ као уставне категорије, подсјећам на догађаје од прије седам година, када смо нас 27 професора средњих школа по налогу, не много ученог, ДПС вође „немилосрдно“ избачени са посла јер смо штитили Устав као највећи законски акт земље, а у коме је писало да је службени језик српски ијекавског изговора. Тако је у септембру 2004. године у школе на мјесто службеног Српског језика уведен предмет Матерњи језик (црногорски, српски, хрватски, бошњачки) на основу Одлуке Министарства просвјете која је објављена у Службеном листу, скоро годину дана касније, у јулу 2005. године, иако је Уставом прописано да све одлуке постају пуноважне осам дана после објављивања у Службеном листу. На наш захтјев да се Уставни суд огласи поводом ових незаконитости добијамо тек у септембру 2005, вјеровали или не, одговор: „Пошто су одлуке објављене у Службеном листу у току рада Уставног суда на спорном предмету, тим су отклоњене посљедице неуставности.“ Ако су отклоњене, значи да их је било и за њих је неко морао да одговара. Али није... То је све имало за посљедицу изопштење из друштвене заједнице и губитак егзистенције за 27 професора и преко двадесетеро дјеце. О томе тада нијесу бринули садашњи уставобранитељи. Вјероватно би били најсрећнији да смо тада ми, са нашим породицама, нестали са лица земље. Али нијесмо... Осим дивног човјека, господина и одличног професора Вука Велаша, ми смо остали још у животу.
Пошто је Црна Гора проглашена самосталном државом, дошло је и до промјене тог фамозног Устава. Како власт нема већину, да „црногорски“ језик, за који се, тада, изјаснило 18% грађана прогласи у Уставу службеним, а на штету српског језика којим, тада, говори 63% грађана, у том послу им у помоћ прискаче ПЗП, на челу са Небојшом Медојевићем, кога смо, ми професори, скоро на кољенима молили да то не ради. Да би лицемјерје његовог поступка било веће, он у србијанској штампи истиче своју улогу у спашавању српског језика у оној смушеној полуреченици, чији прави смисао још нико није одгонетнуо, нити у пракси спровео, а која гласи „а у службеној употреби су и српски, хрватски и бошњачки (босански)“.
Тако је озакоњена једна превара, право силе, политичке моћи, створен инстант школски предмет Матерњи језик (црногорски, српски, хрватски и бошњачки), чији би краћи назив могао бити и „четири у један“, а чији предавачи су углавном на чистом српском, углавном књижевном, језику, предавали оно што су политичари, или њихове политички острашћене колеге, сматрали да неће шкодити новонасталом црногорском идентитету.
Као што логика каже: појам мора имати прецизно одређен обим и садржај. У наставном предмету ............. језик и књижевност, у озбиљним школама у свијету, изучава се језик на најбољим умјетничким дјелима насталим на том језику, јер је умјетничко дјело најсавршенија, најсуптилнија и најразнороднија његова употреба. То и подразумијева ова друга ријеч у називу предмета – књижевност. Наравно, књижевност подразумијева и изучавање великих дјела свјетске књижевности која су преведена на језик који се изучава у овом наставном предмету. Ти преводи су, када су најбољи, саображени духу језика у коме настају, па се и на њима уствари учи језик превода, а не оригинала, богати се стил, лексика, јачају изражајне могућности.
Предајући предмет Матерњи језик и књижевност (црногорски, српски, хрватски и бошњачки), поред тога што су га предавали на српском језику, наставници су, хтјели то или не, пошто велика дјела свјетске књижевности у Црној Гори постоје у српским преводима, већина на екавици, морали да дјецу уче духу тога језика. Дјеца која неће да уче српски језик тиме бивају обманута. Међутим, када је у питању домаћа књижевност, и на основу које се највише формира мишљење и идентитет, она се изучава на локалним црногорским писцима, па су ту дјеца која се опредјељују за хрватски, бошњачки или српски језик веома оштећена, јер не уче свој језик на репрезентативним књижевним дјелима. Осим тога немају никакву информацију о томе шта је актуелно у њиховом језику и култури. Поред тога, ако се не варам за хрватски језик се, по последњем попису, изјаснило 0, 45% грађана, а за српски 46%, значи 100 пута више, тако да је изједначавање у односу према ова два језика, а које чини актуелна политичка власт, више него смијешно.
Потпуно је јасно, на шта смо ми и прије седам година скретали пажњу, да је назив предмета Матерњи језик и књижевност (црногорски, хрватски, српски, бошњачки), требало да буде прелазно рјешење ка „црногорском“ језику. Међутим, по актуелну власт, ствар се не одвија у очекиваном правцу. Заговорници и идејни творци „црногорског“ језика никако да се договоре о обиму и садржају тога новога језика. Неки од њих се чистом србијанском екавицом и акцентом залажу за црногорски језик, неки измишљају нова слова и говор каквим већина савремених Црногораца (изузев Екрема Јеврића или азбукотворца Чиргића) нити говори, нити је икада говорила, неки говорећи чистим српским књижевним језиком ијекавског изговора машу са особеностима „црногорског језика“, а неки уводећи кроатизме у емисије на нашим телевизијским програмима мисле да су се примакли чистом црногорском језичком идиому. И да ствар буде још смјешнија прва књига коју стварају и објављују је Правопис црногорског језика. То је, наравно и јединствен примјер у лингвистици, да се прије речника и граматике објави правопис неког језика. Ове године имамо и букваре са два нова слова, којих у осталим уџбеницима, писаним на „црногорском“ језику нема. Ко воли – нек изволи...
Због свега горе наведеног, а и ненаведеног, а о чему су говорили током прошлих година наши еминентни лингвисти, и људи који се разумију у ову проблематику, веома је чудна жеља и захтјев представника опозиције „да се српски језик изједначи са „црногорским“, равноправност „црногорског“ и српског језика“. Шта то они у својој свијести једначе? По којим критеријумима? За разлику од „црногорског језика“, за који сем имена не знамо још ни шта је, и чији је идејни творац покојни професор Војислав Никчевић мијешао придјеве и прилоге, у српском језику, који је сакрални језик, и који има хиљадугодишњу књижевност иза себе, је све минерално, јасно до најситнијих детаља.
Због тога, они су морали да се залажу да, као представници људи, који су за њих гласали, омогуће тим људима и њиховој дјеци школовање на српском језику, да се ману свих изједначавања и квази рјешења које намеће власт, а у лику Небојше Медојевића, помиритеља, чије су нам добре намјере потпуно јасне. Било би нормално, да се опозиција макар једном за двадесет и више година постојања, изборила за нешто за шта има већину, а што је од суштинског значаја за људе које представља. Или су њихове политичке привилегије изнад бриге и за властито потомство које је изложено, за данашња демократска друштва, невиђеном експерименту.
За власт рогобатно име предмета Црногорски – српски, хрватски, босански, значи све више него компромис са представницима српског језика, а у овом моменту, пошто још нијесу дефинисали „црногорски“ језик, за њих је, и спасоносно рјешење, јер ће потпуно несметано, као што су то радили и кроз предмет Матерњи језик, спроводити у дјело само своје идеје и своје школске програме, а за српски језик смртна пресуда, пошто ће опозиција тешко, у догледно вријеме, бити у могућности да властима постави неки услов. На крају крајева, и ми, отпуштени професори, волимо лагодан живот, а борећи се за очување српског језика, ових последњих година живимо на ивици биједе, несхваћени и од власти и од опозиције, која у одлучним часовима умјесто да радикализује своје захтјеве, као по некој невидљивој команди, кад су круцијалне ствари у питању, само „повуче политички промишљен потез“ и пристане на све.
5. 9. 2011. Весна Тодоровић, професор српског језика