Слово

 

 

 

Невладино удружење Актив професора српског језика и књижевности из Никшића чине 27 средњошколских професора који су, због противљења преименовању српског језика у Црној Гори, удаљени с посла, септембра мјесеца 2004. године. Удружење  је основано 24. августа 2004. године.

Циљ Удружења је чување имена српског језика у Црној Гори, како у школама и наставним програмима, тако и у јавној комуникацији, а тиме и укупног културног и духовног насљеђа створеног на том језику.

Током шестогодишњег дјеловања Удружење је организовало преко тридесет научних трибина, књижевних вечери и других културних манифестација, међу којима се као најзначајнији издваја сабор под именом Одбрана имена српског језика, одржан у Никшићу 4. и 5. новембра 2004. године, на коме је учествовало преко 150 интелектуалаца, од чега више од 50 професора универзитета.  Удружење је објавило и двије значајне књиге уско везане за дјелокруг његовог дјеловања, чланова нашег Актива: пок. проф. Вука Велаша – Карневалски бјесови (2008) и Бориса Вујовића – Нека ово остане међу нама (2010).

За своје активности Удружење је добило и два веома значајна признања: Изузетну Вукову награду, коју додјељује Културно-просветна заједница Србије и Вукову плакету, коју додјељује Удружење педагога Србије.

Удружење је покренуло и већ седму годину издаје свој часопис Слово. До сада је објављено 28. бројева.

Часопис излази четворомјесечно у свескама формата 24  x 14, 5 цм, обима око 250 стр. и у тиражу од 800 -1000 примјерака. Часопис објављује текстове  из области лингвистике, књижевности, историје, ликовног и музичког стваралаштва, полемичке текстове у вези са новонасталом језичком ситуацијом у Црној Гори итд.,  чији су аутори најпознатија стваралачка имена са цијелог српског говорног подручја, као и наших сарадника из дијаспоре. Часопис је отворен за сарадњу и за различите ставове и мишљења.

Смисао постојања часописа Слово је чување имена српског језика, а тиме  и чување духовног и културног насљеђа створеног на том језику, у околностима покушаја његовог преименовања и маргинализације, односно искључивања из образовног система у Црној Гори, као и подстицање и афирмација  аутора који његују српски језички и културни идентитет у Црној Гори.

Увели смо у праксу и објављивање есејистичких књига (као посебних издања) наших сталних сарадника које су својим садржајем непосредно везане са проблематиком (културни и језички идентитет српског народа у Црној Гори) којом се бави наш часопис.

Часопис Слово намијењен је свим грађанима Црне Горе који његују свој српски језички, културни, духовни и национални идентитет, али и свим Србима и свима који говоре и пишу српским језиком, на свеколиком српском говорном подручју, заинтересованим за чување и његовање оних вриједности због којих он постоји и које афирмише на својим страницама.

-Успјешност досадашњих бројева нашег часописа потврђују високе оцјене од стране релевантних стручњака и стваралаца изречене приликом његових промоција и представљања у јавности (Летопис Матице Српске, Културни додатак Политике, Дан, Нова Зора, радио Светигора итд.), а прије свега, њихова заинтересованост за сарадњу.

-Преко 500 најзначајнијих научника из разних области, књижевника и других стваралаца, до сада је објавило своје текстове у нашем часопису!

-Часопис је два пута представљан и на Сајму књига у Београду у препуној сали „Слободан Селенић“.

-У његовим промоцијама до сада су, између осталих, учествовали, и јавно казали шта мисле о њему, сљедећи познати ствараоци: проф. др Милош Вукићевић, проф. др Јован Чађеновић,  проф. др Јован Делић, проф. др Мило Ломпар, проф. др Никола Кусовац, проф. др Јелица Стојановић, проф. др Лидија Томић, владика Будимљанско-никшићки Јоаникије, ректор Цетињске богословије протојереј Гојко Перовић, књижевници: Гојко Ђого, Љубивоје Ршумовић, Рајко Петров Ного, Миро Вуксановић, Илија Лакушић-предсједник Удружења књижевника Црне Горе, Миодраг Ћупић, Милутин Мићовић, Тамара Огњевић, Мићо Цвијетић- главни и одговорни уредник Књижевних новина, Милица Краљ итд.

-У посљедње вријеме уочили смо и значајну цитатност нашег часописа.

 

НЕКОЛОКО МИШЉЕЊА О СЛОВУ

Часопис Слово је именован 2004. године, после првих шест бројева под називом Распеће језика српскога. Историјат развоја часописа садржи друштвени оквир из којег се формирао, као и прилике које су биле разлог његовом настанку. У времену када је почело потискивање српског језика у Црној Гори, прво помоћу преименовања наставног предмета српски језик у матерњи језик, а данас, у црногорски језик (у службеној употреби и у намјери да се под тим именом уведе као обавезан школски предмет у систем образовања у Црној Гори), часопис Слово је светионик и љетопис наше културне и друштвене стварности.

Постојањем часописа у околностима које нијесу благонаклоне српској језичкој и књижевној традицији, напротив, омогућен је континуитет оне духовности и културе која је у темељу ових простора. Часопис је конципиран тако да актуализује, проблематизује и интензивира језичке и књижевне прилике у Црној Гори, да указује на свијест и савјест историјског памћења, на слободну ријеч и мисао као средства отпора и борбе против потискивања, занемаривања и поништавања српске језичке традиције у Црној Гори. Књижевни историчари и теоретичари књижевности, писци и пјесници, из свих крајева, из свих стилских формација и епоха, свједоче и живо учествују у одбрани српског језика и књижевности у Црној Гори данас. С обзиром на то да је језичка традиција темељ  културе и њен израз, у часопису се велика пажња поклања управо језичким питањима, потом школским програмима који су претрпјели велике измјене на штету српског језика и књижевности, као и ствараоцима који објављују своје текстове у њему.

Часопис Слово омогућава да се проблеми откривају, истражују и вреднују, да се логичким следом именују поља истраживања од Ријечи уредника до поглавља Језик, Језик и памћење, Портрети, Есеји, Критика, Истраживања..., у којима се, избором текстова, усредсређено, из броја у број, развија културна свијест о језику, књижевности и култури (у Црној Гори српским језиком говоре припадници различитих националности).

У Подгорици,                                                                                          Проф. др Лидија Томић
11. 12. 2010.                                                                                          Филозофски факултет, Никшић

„Ријеч је о озбиљном, врло зрелом, динамичном, занимљивом, садржајном књижевном часопису који посједује риједак квалитет, када се има у виду горак збир околности у којима је настајао, а то је неострашћен, стручан, и што је најважније од свега, методолошки посебан избор тема и приступ истима. Квалитету овог часописа доприносе текстови великих познавалаца проблематике, људи који су кадри да на најједноставнији начин пренесу своја знања широком кругу културне публике. Часописи сличног типа у Србији, у овом тренутку, и по темама и по садржају, добрано заостају за „Словом“. Оно што ја, имајући у виду стварност која је „породила“ овај часопис, посебно желим да истакнем јесте чињеница да околности великих патњи издвајају посебне људе, посебне теме, издвајају оно што је традиционално вриједно, што је истинито и непромјењљиво, а у овом случају Језик - окосницу националног бића, као најсуптилнији и најважнији систем симбола којим се изражава нутрина“,
Тамара Огњевић

„Ако бисмо оцјењивали овај часопис, требали би имати у виду континуитет његовог излажења и контекст свих бројева, како би се сагледала читава „квота“ којом се „Слово“ бавило под претходним или под овом именом, а то представља историјску борбу, културолошки чин који ће, било како да се ова авантура са језиком и писмом заврши, остати као једна архива у Црној Гори и на територији на којој се говори српским језиком. Оно што је за сваку похвалу у овом часопису јесте његова структура, јер у Црној Гори већина часописа „болује“ од недостатка добре структуре и уређивачке политике. Уредништво „Слова“ је направило добру структуру у третирању актуелних питања која су се поставила у још у оној почетној позицији борбе, самоодбране и одбране српског језика и писма“
Илија Лакушић. Предсједник Удружења књижевника Црне Горе

„Језик је царство гдје именовати значи бити, а када га дотакне поезија као његов највиши и суштински израз, престаје да буде језик, постаје у свијести народа који се њим служи, слика и тиме превазилази круг релативних значења и говори и неизрециво. Слово српског језика има бескрајну могућност значења: Слово је мирис словенске липе. Слово је богоугодни рад Солунске браће. Слово је Слово о писменима Црнорисца Храбра. Слово је Савино Житије Светог Симеона. Слово је крст часни и слобода златна кнеза Лазара. Слово је Слово љубве Високог Деспота Стефана. Слово је наша народна поезија „која из непојамних даљина сјаји својом чудесном лепотом“. Слово је Поучење Светог Петра Цетињског. Слово је Његош. Слово је Вук. Слово је Рат за српски језик Ђуре Даничића. Слово је Плава гробница. Слово су Круси, Мартинићи, Вучји До, Цер, Колубара, Јасеновац, Јадовно и грдно судилиште косовско. Слово је старац Вукашин из Клепаца. Слово је црногорска капа. Слово су Хиландар, ива, Острог...“
проф. Весна Тодоровић