Налазите се на страници: Почетна Издвајамо Активности Веселин МАТОВИЋ: ТАКОЗВАНО НОВО ЧИТАЊЕ ЊЕГОША
  • Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size
Претрага

Слово

Часопис за српски језик, књижевност и културу

Веселин МАТОВИЋ: ТАКОЗВАНО НОВО ЧИТАЊЕ ЊЕГОША

Ел. пошта Штампа ПДФ

Свако је читање ново читање, то зна сваки ваљан читалац. Јер, као што се не може два пута изговорити иста реченица или као што се, по Хераклиту, не може два пута закорачити у исту ријеку, тако се ни књижевно дјело не може два пута једнако читати, јер га сваки пут читамо изнова ми други и другачији а не ми исти и пређашњи, иако оно остаје исто и непромјенљиво. Па ипак, одавно, заправо више од шест деценија,  дио наше интелигенције, углавном  онај који функционише као трансмисија и реализатор државне политике и владајуће идеологије, али ништа мање и онај који дјелује у оквиру образовних и научних институција, из генерације у генерацију, готово хорски, понавља захтјев за тзв. «новим читањем» Његоша. Међутим, ако мало боље погледамо, видјећемо да иза тога захјетва не стоји, како би се у први мах могло помислити, стварна потреба  да се на основу нових књижевнотеоријских и књижевноисторијских сазнања изнова освијетли Његошева пјесничка порука, него је то увијек био, и остао, издигнут до највишег државног разлога и упућен са највишег политичког мјеста, захјев за новим порицањем, с једне стране – Његошевог српског националног и језичког идентитета, а с друге - православног садржаја његовог дјела. То порицање је константа сваке црногорске политике  и њихове културне оријентације од 1945. до данас. А како ствари стоје, биће и убудуће, чак и у појачаном интезитету. Од крилатице «Не можемо с гуслама у Европу», до «Не можемо с Његошем у Европу» само је један корак.
С тзв. «новим читањем» Његоша, приви су почели комунисти и практиковали га веома досљедно, прецизно и успјешно, четрдесет година.  
Људи су, чак и веома умни и образовани, све те грдне године читали, тумачили и предавали ђацима и студентима Његошево дјело, откривали у њему трагове свакојаких учења: и неоплатонизма, и гностицизма, чак и кабализма и марксизма,  али оно што је толико у њему очигледно, и што је основно, - његову хришћанску онтологију, антропологију, етику и есхатологију, његов хришћански дух, нијесу могли,  боље рећи нијесу хтјели да препознају и ишчитају. Стихови: «Т'јело стење под силом душевном/ колеба се душа у тијелу», за њих је неспорно био неоплатонизам, или неки други -изам, али стихови : «Боже драги, који све управљаш/ који сједиш на престо небесни/ те могућим зажижеш погледом/сва свијетла кола у простору» итд., били су, или пјесничко средство («књижевна чаролија»), или, на идејном плану – пјесничка наивност. Тако се, мало по мало, усталило мишљење да Његош, иако владика, није познавао, а можда ни признавао учење његове Цркве, иако у његовом дјелу нема ниједног јединог стиха који није згријан духом искуствене вјере у крсноваскрсну жртву Христову. У том времену, Велимировићеву Религију Његошеву, разумије се, нико није смио ни поменути, а ни данас углавном не смије, бар што се тиче наше секуларне просвјете, која се у том погледу ни за јоту није промијенила у односу на стање из педесетих година прошлог вијека. Осим што на првим страницама читанки нема Титове слике, све друго је у суштини остало исти. Богу су та врата изгледа завазда затворена.
Онда су, посљедњих деценија 20. вијека, са својим «новим читањем» на сцену ступили црногорски шовинисти који су почели спор с Његошем око његовог српског национално-историјског утемељења и српског језичког идентитета. Њихов модел читања Његоша заснивао се на политикантско-идеолошкој измишљотини да је Његош под појмом Српства подразумијевао у ствари  припадност православној вјероисповијести, а не етничку, језичку и културну припадност, чиме је он, наводно, као лош политичар и још гори познавалац историје свог народа, неспретно манипулисао, а да је Црногорство, иако се он у то није баш најбоље разумијевао, његов прави национални и историјски идентитет. Отуда ни његов језик није српски ни вуковски него чисто црногорски и његошевски језик који треба да послужи као основица тзв. црногорског књижевнојезичког стандарда, битно различитог од српског. Његова етногенетска концепција Црне Горе као покосовског збјега преосталих српских витезова проглашена је као крајње незналачка конструкција и митоманија, «фатална идеологема», коју су му, препорученим писмом послали неки опасни српски идеолози с краја 20. вијека, а он је «допунски уредио» и «естетски артикулисао», унио у њу «љепоту и страст звукова», а онда је «убризгао у нашу стварност». Тако је она постала «убојито идеолошко оружје», «убојитије од Мандушићевог џефердара», па и дан данас, трајно уграђена у ментални код нашег збуњеног етноса, тешко «омета формирање црногорског националног идентитета». Ето, тако је радио наш генијални смутљивац: потурио нам Горски вијенац, «текст који стоји у основи расцијепљености црногорског националног бића», знајући да ће вирус шизофреније сакривен у њему почети да дјелује пуном снагом тек након стопедесет година мировања у нашем крвотоку.. И да ће преносиоци заразе бити управо они универзитетски професори који га буду први у себи препознали. Не треба онда жалити што му је гроб раскопан, кости растурене, завјетна црква срушена, а над оним што је остало, наваљене хиљаде тона јабланичког гранита. То је још и најмање што му је требало урадити. Али и најстрашније што је неки народ у историји човјечанства урадио свом највећем пјеснику, а за шта се ни послије четрдесет година није покајао.
Напокон, у посљедњих десетак година све упорније се намећу, посебно у образовном систему, тзв. мондијалисти, евро-атлантски интегралисти и феминисти са њиховим новим квази лапурлартистичким читањем Његоша, заснованим на  једностраном разумијевању и вулгаризацији књижевно-теоријских ди-стинкција: стварност-фикција, односно историјска истина – умјетничка истина у  књижевном дјелу.  Циљ им је исти као и њиховим претходницима - да се (по пресуди неког њиховог хрватског модератора, извјесног др Банца,  у којој се каже да «Владику морамо вратити у његово вријеме и тамо га зувијек оставити»), Његошу одузме право просуђивања о нашим ововременим искушењима и дилемама, и мијешања у наше данашње међусобице, и, наводно, књижевно-теоријски утемељеном пресемантизацијом његовог дјела, српском народу, превасходно овдје,  у Црној Гори, измакне његов главни духовни ослонац.
Сводећи цјелокупну књижевност на фикцију, иако је то само једно од поетских средстава карактеристично за тзв. приповиједну књижевност, они заузимају становиште да је књижевно дјело искључиво производ пишчеве имагинације, те се као такво не смије читати ни као историја  нити пак као философија историје; оно није поуздан тумач историјске судбине народа у коме је настало, нити релевантно свједочанство времена у коме је настало;  није ни тежња ка универзалној истини, нити израз било каквих ауторових увјерења; идејни садржаји у њему су релативни и небитни, а историјски мотиви само су необавезујући материјал за поетизацију; једном ријечју, у књижевном дјелу се не смију тражити друге до естетске поруке, а свако онај ко то не разумије и у њему проналази и нека друга увјерења и потврде, доводи себе у опасност, посебно када су у питању Његошево дјело и српска народна поезија, да, «бркајући фикцију и стварност», буде заведен чак до те мјере да може «грешком приклати ближњег свог», како недавно чусмо од једног овдашњег универзитетског професора и заговорника новог читања Његоша. Тој опасности, наравно, били су изложени и Иво Андрић и Исидора Секулић и Николај Велимировић, и ко зна колико још тумача Његошевог дјела, који су били невјешти «књижевној чаролији», па су Горски вијенац узимали и као «историјски аргуменат, доказ исправности сопственог опредјељења, формирања идентитета и карактерисања других» (што је, по изричитој забрани из нових гимназијских читанки, недопустиво), а да ли су и они због тога понеког приклали, то ће се видјети тек кад буде испитано у Хашком трибуналу. Горски вијенац је, како рече поменути професор, на недавно, баш овдје у Никшићу, одржаном хигијеничарском колоквијуму под именом Његошеви Дани, «фаталан текст», «опијум за народ»; у њему је «идеологема српства» «преточена у веома моћну, убојиту естетску поруку која је изузетно опасна за оне који не знају шта је естетска порука и како она функционише», па самим тим, свако онај ко није прошао њихову школу разумијевања тог «функционисања» не би ни смио да чита Његоша. За такве је он само «крв и нож», што ће рећи како су ти незнавени читачи, надахнути заводљивим Његошевим естетским порукама, а у ствари, испод њих добро скривеним и опасним «идеологемама и митемама», и с Горским вијенцем у џепу, кад им се пружила прва прилика, кидисали да кољу своје ближње по босанско-херцеговачким, хрватским и косовским ратиштима. Али  нам ништа не рече шта су читали они с друге стране и чије су књиге биле у њиховим џеповима: ваљда Шекспирове, Гетеове, Фокнерове... Не рече ништа ни за оне кољаче са Граховца, Вучјег дола и Фундине, ни како су они стајали са естетиком и јесу ли похађали наставу теорије књижевности на Катедри за црногорски језик на Филозофском факултету у Никшићу. Њима је можда био довољан да их заведе и затрује само онај (име му се не помињало!) који је «забиљежио већину епских текстова и формирао епску 'истину' о нама», а који је «творац и језичке истине о нама, артикулисане у готово магијској вербалној формули – сви штокавци су Срби». И наравно, чије непочинство не смијемо заборавити, јер «данак том (његовом) шовинистичком исказу Црна Гора и данас скупо плаћа».
Иако су себи ставили у задатак да, без његовог одобрења, «оперу» Његоша од српског национализма, а за шта им је, наводно, било потребно установљење политикантске манифестације Његошеви Дани,  која је не само плагијат по имену него и нека врста идеолошке блокаде културно-духовног сабрања Дани Његошеви, које је много раније установило Књижевно друштво „Његош“, али иза које су, и поред тога, стали Министарство просвјете и Универзитет Црне Горе, аутори оваквих теза и констукција (универзитетски наставници и писци гимназијских читанки и уџбеника), управо показују на властитом примјеру како се злоупотребом књижевне теорије и девалвацијом значења одређених књижевно-теоријских појмова, у уџбеничку литературу и школску праксу, убризгавају отровне антисрпске «идеологеме», а с Његошем и поводом Његоша, наставља, под геслом новог читања, шездесетогодишње несавјесно и јалово парничење.
Огледало тог њиховог новог читања, духовног узраста и валоризације Његошевог дјела, али, богме, и ријетко виђене хипокризије, заправо су нови средњошколски програми и гимназијске читанке (све у њиховој кодификацији) по којима се Данило Киш и Чедо Вуковић предају у првом, другом и четвртом, а фризиран, испражњен, ућуткан и утуљен (без Косова и Обилића, без Бога и «луче бесамртне») Његош, Његош «за дофенову употребу», само у другом разреду. Али кад им затреба да оптуже «српске националисте» за  «злоупотребу Његоша у рату  90-их», не либе се да истуре основачку паролу како је Његош – «најљепша пјесма коју нам је прошлост оставила».
Разумије се, свак има право на властито разумијевање и тумачење било ког књижевног дјела, има право да  то своје тумачење учини јавним, да га презентује и супротставља другима, али нема право да га, злоупотребом ауторитета државе и јавних, посебно школских и научних институција, намеће другима. А овдје је управо то посриједи. (У доба комунизма то је био само државни, а сада је изгледа и међудржавни пројекат.)
Међутим, у нашој секуларној просвјети, конституисаној духовно и ментално, у комунистичком периоду, и која се и данас таквом самопроизводи, нема свијести ни о постојању а камоли о пружању отпора тој злоупотреби. То се најбоље показало у вези са преименовањем језика и равнодушним прихватањем свега што из тог чина произлази и што ће тек произаћи.
Интелектуално инфериорна, идејно каналисана,  духовно равнодушна, утрнуле савјести, све што долази из њеног навигационог центра, наша просвјета, не видећи даље од школског дворишта, прихвата здраво за готово и нема никакве наде да се ту било шта може промијенити у неком догледном времену, нити да се тај својеврсни перпетуум мобиле моралне и духовне деструкције може зауставити.
Паралисани, феминизирани и склеротични Његош из гимназијских читанки, који је никада ништа неће питати нити у било чему провјеравати, управо је по мјери њене равнодушности. Његош је данас најнечитанији писац код школске омладине, а због неосмишљеног инсистирања наставника на учењу његових стихова који је, изглобљени из ствараности апатичним, извјештаченим и усиљеним тумачењем, ничим не дотичу, - можда и најомраженији. Шта ће бити када га буду штампали «чиргилицом» тек ћемо да видимо. Рекло би се да је циљ оних који су то схватили као услов уласка Црне Горе у европску заједницу у потпуности остварен.
Зато је установљење годишњег стваралачког сабрања Дани Његошеви, у Никшићу, с циљем реактуелизације Његошеве завјетне поруке у нашем времену, од изузетне важности, и као такво, обавезује на свестрану подршку све оне којима је стало до те поруке и до оних вриједности које  нам је  Његош назначио да њима правдамо своје постојање. И који знају да је сваки наш пут без Његоша – пут без повратка, па ма каквим намјерама био поплочан.
Уосталом, колико је важан овај скуп најрјечитије нам говори чињеница да је и друга страна пожурила да под истим именом (додуше – с неупадљивом лексичком, али садржински суштинском инверзијом), установи слично окупљање. А о каквом се ту све преметању, «новом читању» и његошологији ради, и то под патронатом највиших научних и просвјетних установа, најрјечитије нам говори чињеница да је централна тема њихове посљедње сесије, овдје у Никшићу, била - положај Рома у Црној Гори.  Морамо се јаду насмијати, иако то и није за смијање. Та њихова песифлажа, усмјерена, тобоже, на  разарање анахроног модела свијести као главног изворишта деструктивног српског национализма, који своје упориште налази у митоманском разумијевању Његошевог дјела, па оно, у таквој перцепцији, ни криво ни дужно - постаје главна препрека изградњи новоцрногорског космополитског културног обрасца - није ништа друго до израз осјећања сопствене немоћи која се компензује потребом за ругањем - у конкретно случају: културном и етичком концепту и кодексу који нам је Његош завјештао, а тиме и темељним вриједностима на којима је настала и кроз вјекове опстајала Црна Гора. У крајњем – и злехудом ромском народу, до кога је тим нашим новоисцјелитељима и духовним хигијеничарима  толико стало да га и не поменуше у новом уставу, а камоли да му омогуће образовање на сопственом језику. Наравно, за његову злу судбину криво је, нико други до православно окружење, његова, под знацима навода хришћанска љубав, оличена у обећању «сиромашних је царство небеско», и они који брину за «прастари српски језик, за увеле косовске божуре, за Светога Саву, за Лазара, Милоша и Вука», па  мора бити и Његош, из чијег су се дјела, а одакле би друго, томе научили.

 

Додај коментар